Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 II б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 215

својски живо ради.ла око забаве? За то омладину нашу већ сада хоће да понизи пред свијетом и да јој убије вољу за даљи рад? Зар су српском народу овђе на одмет његови најбољи синови, који имају већи дио живота још пред собом. Зар се тако чува омладина — та узданица наша? Ми нитамо отворено пред цијелијем свијетом, српским: јел' тај цио поступак напретков поштен?! Наиретков дописник наводи да је између општине и народа пукао неки јаз и како је огорчени народ устао против општине. Ми на просто одбијамо она подметаља ако кажемо, да је народ српски са општином, а општина да је уз народ. Дакле измишљотиња је и обмана, да је између општине и народа пукао некакав јаз; већ јаз је пукао између општине и славољубивих људи, који су тежили за општинском и пресједничком чашћу, као и неких црквених дужника, који се љуте и дижу грају на општину, што је ова у ношљедно доба одлучно устала, да све црквено-шк. дугове код дужннка осигура њиховим иметком. Поступак овај општински, а на те-

мељу закључка општинског донесеног у СЈедннци 29. јуна 90. год под пресједнпштвом Мнтрополита Серафима, сваком се пријатељу цркве и школе допада, само не некима, који су вољели држати на дугу црквене новце без осигурања, па су почели против општнне бургијати, да су чак и лично интригама својнм око уредништва напреткова, те ево лажама и успјели, да је и г Нанредак" против општнне јавно буку дигао. Узевши све у обзир, ми ради слоге и мира за сада завршујемо с' овим. А ако „Напредак" и његов дописник буду и на даље ћералн свој ћорави занат ми их чекамо на мегдану, да свагда истином лаж побијемо. Из сједнице ср.-пр. цр.-шк. општине, држане у Чајничу 7. априла 1891. Српска православна црквено-школска општина. Чланови: Пресједник : Јово Калацановић. Василије Перендија. Игњат Перендија, За тачност преписа јзмчи Дамјан РадовиЂ, Ј. Кочовић, Јањи^ије Комадановик перовођа и учитељ.

Још једно нитање, управљено нречасном господпну Димитрпју Руварцу. пароху земуиском. Кад сам оно у 15. броју овога листа заиста ни иисао неби Т. и III. „биљешку", 1889. изнио оне „биљешке" нијесам се мо- него што нијесам знао, то сам иитао, што гао надати, да ће се на њи обзријети преч. мислим да није ни срамоте, јер: „хсо иита, т Д. Руварац, вриједни познавалац наше не залази", те што сам питао, то ми је кацрквене прошлости, али кад наиђох на зано, за што сам дужан благодарити преч. одговор у III. свесци, овог листа ове го- ■ госп. Д. Руварцу за одговор, што овим дпне, увиђох да има сасвим право, јер ко чиним. хоће да познаје нашу црквену ,прошлост Али ево опет догодило се и то баш тај требе да се обзире и на најмање ситнице. у реченом одговору, те је написано нешто, Заиста преч. госп. Д. Руварац јест што је незнам, а рад бн знати, те с тога понајспособнијн за такове одговоре, јер у понизно молим преч. г. Д. Руварца, да се колико његове књижевне радње познајем, иотруди и разгледа књиге око себе, па ми види се да он врло добро познаје „књиге I одговори на његове ријечи у реченом староставне" и да при руци има млога , одговору и то ове: „Неопростим је гријех, дјела, која казују нашу црквену ирошлост^ да се у пзказу могло рећи, да је иод бр. што мп неучни и материјално слаби имати 35. Венијамин (Крал.евпћ) био митрополит немеремо, јер да сам све то ја имао, или од 1817.-- 1835., који се као еиископ налапросто — да сам ја знао, што он зна— зио при патријарху 1809,— 1812.", н т. д.