Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 224

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 п 7

ожалошћеним; оно је тако, али јо сваки свештеник чешће доживео и видио, да се његови парохијани баш том приликом опију те ]\гјесто да пружају утјеху, која је заиста потребна оној че.вади, дају један другом неваљале ријечи, које проузроче свађу и мржшу а можда и битку. Мени се чини, да су то заостаци од оног доба кад је наш народ још био непросвијећен свјетлошћу јеванђелске ријечи. Данас би приличније било укинути тај обичај, па зготовити иешто јела, којима ће се иахранити несити, богати н обијесни, него сиротиња, која и онако изгледа помоћи од које хришћанске дарежљиве руке, а баш тога у нас нема. За то и свештенпк нека оде у кућу умрлог пош.ве погреба по обичају ради освећења водице, а никако због јела и пића. Ти треба сам да их одучаваш од тог хрђавог обичаја, а да их упућујеш, да своје хришћанско милосрђе засвједочавају нахрањивањем гладних и жедних а за душевно спасење умрлог брата хришћанина. С тијем сам ти оиисао? како ћеш се нонашати при свршавању богослужења ван цркве, у парохији. Нисам ти и иак све описао, јер је тај предмет врло опшнран и разнолик, па је тешко описати свог у потпуној опширности, него остало остављам твојој разборитости, а будеш ли сумњао у чему, то се тада обрати за савјет коме искуснијем у Хрпсту братуЈеданаесто писмо. Спне! У овом писму говорићу ти: у каквом одношају требч да буде свештеник са својим парохијанима, иа да их може придобити за се, да може подгријати у њима л.убав и поштовање и према чину свештеничком и према самој особи његовој. Ако желшп да будеш уважаван и поштован од парохијана, не буди корнсто.вубнв. Користо, ]>уб.л>е је хрђава навнка, права страст, које се треба да клони сваки чо-

вјек а тијем више свештеник. Она не само да ће промјенити одношај свештенпка према парохијанима и обратно, него ће још више изазвати неуважавање и непоштовање свештеника од стране парохијанаХрђаво је н замислити пастира, који се налази у тако важном звању, који је постављен да се моли Богу за ,л>уде, да их освећује, да веже и разрјешива њнхову савјест и да нх учи хришћанским нрлипашо а који опет тргује са својим парохијанима у свргпавању обреда или што је још горе да поискава за свршавање тог обреда неправедну и неуобичајену цијену. Таквим поступком не само да он не привлачи никог, него одбацује од себе и оне, који су уза њ'. Он сам бива тијем узрок неуважавања његове личностн и звања од стране парохијана, добија тијем непријате.<пе и може да охладни срце његова парохпјанина како према свештенику, тако и према самом обреду; тако он постане у очнма л.удп гаднп среброљубац н интершчија. А ако човјек једном дадне узрок неуважењу његове личности и знања од других, то он тијем оћера од себе и поштовање и љубав и вјерност. Свештенпк не смнје погађати се са парахијанином дуго за који год обред; ако му парохијанин доброво.вно што иринесе, нека то примн, али тијем му се не даје право да он од њега и више иште, него што му припада по правди и нрописаној такси. Давање заслуге свештеннчке од стране парохијана треба да буде уредно, а сваки парохијаиин треба да даје по могућности и уобичајеној односно прописаној такси. Тијем прпходом нек је свештеник задовољан и ннкако нек се не усуђује да парохнјанину ставља какву препреку у иогледу свршавања ког обреда у намјери, да од п.ега измами већу своту новаца; такав је поступак недостојан свештеннка. Замислимо да паро_