Босанско-Херцеговачки Источник
Св. 6 и 7
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Стр. 297
А манастир светн у ватру би пас'о! Ах нека га, брате, нек' се вјечно б'јели, Србадију тужну тјеши и весели! . Умремо ли мпрно у муке највеће, На именам с тога љаге пасти неће, Волиш ли га внше (Дужи) од поганске крви, А ти људског скота као лав не смрви:" А ти рече тада: 1 Ј 'јеч ме твоја смете, И ја одустајем од намјере свете; Први п.ут ми сада у мојојзи глави Једна гр'јешна мис'о к'о ватра се јави: Да калуђер нисам сада бих желио, И нечојку оном крвцу бих пролио. А премио Дужи неби тада' страда' Као што би страда' да га спрштим сада . . За светог би Дужи дао сто живота С њега нећу заклат' оног људског скота". •X* Прободе те паша међу злице двије Које те држаху да му је ласније, . . . Ал' тн "рањен скочи, дико Србадије, Па о звлмљу лупи туретине двије, Па тад' счепа иашу оте му ханђара Да га с њим распорпш као Милош цара, Ал' се сјети Дужп баш у часу таде. . . Па ти крвав ханџар из деснице паде! •* * Зотовнћу врли славни калуђеру! Мучениче дивни за Српство и вјеру! „Још Саиба има што Србина даве, Још се Србу муке свакојаке праве; 1Нто је злоћа могла измислити мука Душманска му злобна још намеће рука! Ти уживаш сада код Божијег лика, Оних днвних српски светих мученика,
Који са анђелп Богу нјесму ноју: Да им сиасе српску домовину своју. О! моли се, моли, оче Нектарпје; Да је сунце елоге к'о некад огрије! С њоме само Србпн још живјети може, 'Помози патнику свемогући Боже!) А весела, чила, мила, Србадија Славити ће вјечно свога Нектарија. Док сам ја ову пјесму писао, Пахомије устао п дошао да ме буди, знајући да никога тсод себе не триим при писању, чекао је на отвореннм вратима. Ја га опазим, а он пошто је вндио да сам оставио перо уђе, поздрави и упнта: „Н1та ра г диш брацо?" Несмијем да му кажем да нијесам спавао него му одговорим „хвала ]10гу добро сам!" Он ми погледа у мутне очи, иа му се дубокп уздах из срца оте. С тим шћеде рећи: „Ками си добро!" Пахомијева сјета казивала ми да сасвим рђаво игледам, а мени се чинп да баш нијесам најгоре, прекинем тишину иитањем: „Кад си устао брацо?" — Биће већ двадесет мпнута !" — „Јеси ли дуго на вратима?" „Од кад сам устао !" „Па што нијеси ушао?" „Нијесам смио!" — „Зашто ?" — „Јер си ме једном са твојом „Предрагом" како јој ти тепаш, госпођом сестром Видосавом истерао с манастирске „луже" кад си нешто писао " Закључујући преиоручујем Вас неграниченој Божијој љубави, и шаљем братско поздравље.
О
Отворено иисмо Као одговор на критику г. Милорада Јелића свештеника (Б. X. Источник св. 9 п 10 од 1890 године), на чланак „Свештенство и проповједање", упућено господину уреднику истог листа од писац критикованог чланка. Настављајући даље г. Јелић прешао је сасвим на поље оцрњивања, и то тако далеко, да
Ја у мало не изгледам као неки расколник вјерски, јер мојим горњим назорима у погледу слабог
похађања цркве
он вели:
,Тако један свепп
поучава', као да сам Ја почео проповједатп то,
да се цркве не требају иохађати. Да натпе Цјжве све празније бпвају, може свако примјетити; а зашто се наш народ од цркве одбија, покушао сам, да по мом схваћању изнађем узроке, па у колико извињавах народ, што не извршава своје црквене дужностп, у толико пак кривих свештен-