Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 298

стбо , што оно према народу своје дужности не извршпвагае, а за то оцртвујс ме г. Јелић, као да ја ноучавам народ нспохађаљу цркава. Оваково злонамјерно тумачен>е мојпх назора, не служп нпкако на част једном свештенику, а г. Јелићу мпого бп боље било, кад би у својим јавннм радп>ама пмао на уму да он као свештеник не би смио ништа говорити ни радити што се са његовом свештеничком чашћу не би слагало. Г. Јелић сумња — а већ 3 годнне је на парохији, а при том је и сшт свештенички — да иарод, који у цркву не долази, да се ни код куће Богу не моли. Овакова сумња могла би изаћи само од онаког човјека, који с нородом никад у додир не долази, који дакле никакве праксе у онхођењу с народом нема. А то не могу мислити за г. Јелића, п за то му не вјерујем да он такову сумњу одиста имати може. У парохији у којој је сада г. Јелић, бпо сам и ја као парох 2 годпне, и за то вријеме као и за вријеме пароховања мога на мојој првој парохијн, ја нијесам наишао ни на једну иравославну сеоску кућу, у којој се неће чељад из јутра послије умпвања, а у вече пошто умију руке а прије вечере Богу се помолити, и то у вече сви заједно, а јутром како се које умије одвојено. На посљетку без икаквих оправадних разлога напада мој назор о поправци свештеничког стања, те неумјесно наводећи ријечи цара Јосифа II. потврђује баш оно, што ја тврђах, а то је да је свештеннчка служба добровољна, па такови су и приходи. „ГГроповједник љубави не треба да своје ријечи опровргава истеривањем берива" рекао је цар Јосиф П. као што је навео г. Јелић. Под овим ријечима „истеривањем берива' - ја подразумјевам „егзекуцију" „оврху" у потпуном смислу ријечи; п држим да кад свештеник сам добровољним начином нрибира своје приходе да он то не врши насилно, те и не „истерује берива своја, те по томе и не опровргава своје рнјечи о љубави к ближњем. Али кад орган државне властн присилно пописује и продаје разне предмете каковог дужника светтениковог а за рачун свештеничког прихода, — биће, да онда сам свештеник опровргава „истеривањем берива" ријечи своје о љубави према ближњем. Довде сам се, г. уредниче, од нападаја бранпо, а јесам ли се одбранпо — није моје да иресудим. Само имам сада то примјетити, да сам како при писању самог чланка тако п овог одго-

Св. 6 и 7 вора стајао стално на начелном становиштву и да ме никакви лпчни обзири ни пајмање руководили нијесу. Пн пошто одговорпх па оно, на што сам изазваи бпо, држпм, да неће сада н мени забрањено битп, да неку проговорпм о самој критици г. Јелића с, иеутралне стране, т. ј. као да се мене ни најмање не тпче, дакле као о једном јавном раду о ком и најшпра публика своје мнење иматп може. Иетина, да нпјесам сам том критиком заиптересован, — морам прпзнати — да је и сад не би пи на ум узео, та има много дјетињарија на овом евјету, па се ријетко озбиљнп људи са таким стварима баве — њих обично пропраћају шаљиви листови са достојном пажном, — али кад сам већ ту тако заинтересован, ваљда ми се неће за зло узети ако неко вријеме н са таким се нослом позабавим. Пропраћајућ „критпку" г. Јелића као јаван спис, држаћу се само онога, што нијесам дотакао у мо]ој одбрани, јер мп није на иуту било, а упозораваћу само на оне моменте у „критици", који нам с једне стране пружаЈу свједочбу о незрелости г. Јелића за јаван рад ове врсте, с друге стране, о нетактичности његовој као свештеника једне вјероисповјести, а с треће, о његовој нелојалности према смом свештеничком иозиву. По форми критике, г. Јелић изгледа да у себн крије некакву појетеку жицу, јер, воли, да су производи његове руке или ума и спољно окићени, те да и на први поглед праве повољан утисак. Тако је своју критику закитио једним Мото"-ом. Пезнам је ли тај мото одакле иреписао, или га је сам измислио (биће ваљда ово последње) јер нема потппса ауторова; али било једно или друго, тај мото је ирава накарада не само по особпнама српског језика него и по неумјесности значења његовог према предмету о ком се пише. 1Бе1Т>в мото гласи: „Ако ли се открије што другомекојп сједи, нека чека док први ућутп". Ова изрека може бити да би хтјела имати смисао народне пословице: „З г млину се редом меље", али је тако удешено, да изазива сумњу, да ли је опа,ј, који ју је саставио у стању, логично да мислн. Ако ли се открије што другоме, који сједи, онда тај други нема потребе да чека док први ућути, јер први је ућутао чим је открио, а открио је у један пут, јер свршенн глаголп (открити свршен јс глагол) не трпе одлагања, иначе ако би било одлагања, не бп био глагол открити (у сад. времену „открије") него несвршен глагол откриватп

Б.-Х. ИСТОЧНИК