Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 и 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 299

(у сада. времену „открнва"), те је онај други, који је сједио морао чекати хтјео или не хтјео^ док п])ви ућути, јер му први не би могао ништа открити. Но ако је ова бесмислена изрека тако сакато еастављена, још је сакатије и неумјесније употребљена, ако би имала смисао поеловице народне „у млину се редом меље", јер ако треба да ћути онај, коме се што говори, по тако званом парламентарном реду, па да бп кад потпуно саслуша могао одговор дати, онда онај коме се што пшпе мора да ћути док не прочита оно, што му се пише, јер не зна шта треба отписатп. док не прочита изазив. Оваку бесмиелену изреку употребио је г. Јелпћ на челу евоје „критике" можда и у дјетнњској бојазнп, е ћу ја иочетп одма одговорити на његову „критику,' и у том случају, ако не би иста у једном броју листа могла бити отштампана. Осим овога пма у свакој алинеји такових запетљаннх мисли и нзраза, да се незна нп шта се хоће с тпм, а ни зашто је то, као нп то, да ли се оно, што се пише односи на онај предчет којп се критикује, пли на ппсца критикованог чланка, или се говори у опште, чему се пак нн почетка, ии свезе а ни свршетка наћи не може. Непрпроднп преломн, непојмљива развијања, замотани изрази јесу особине те „критике" госп. Јелића. 0 овоме не могу се засебно бавити, јер бп ме и то врло далеко одвело, а да је запста тако, као што наведох, може се сваки штовани читалац сам увјернтп, ако ту „критику" прочита. Сваког свештеннка ма које био вјере треба да краси сношљлвоет, поштовање туђега а чување свога, а г. Лелић у својој „критици" назва Мухамеда „препреденпм човјеком" као оенивача једне религије. Није ми до тога да се у то питање упуштам, јер то не спада ни мени ни г. Јелићу као свештеницпма једне вјероисповјести да наш суд доносимо преко оснивача друге вјероиеповјести, јер би нам се прпстрасност могла пребацити, али то велим, да је г. Јелић нетактично поступпо у овом предмету, јер желпмо ли мп евештенндп христијански, да се о Господу Иеусу Христу као оснивача наше вјере од других вјероисповијести, ако не са достојним поштовањем, а оно бар не еа вријеђајућим изразима говори; то смо ми, тим внше и дужношћу нашом свештеничком, иозвани, не даватн другим повода да нас и нашу вјеру врпјеђају, а то бива врло

лако јер људп једва чекају, да врате коме мило за драго — жао за срамоту. Мој чланак „свештенство и проповједање" у скропоети својој упутнх сеоском свештенству, које не похађаше богоеловије. Па у томе покушах да изненађем узроке и буђења страсти а и моралне нискостп код људи, те сам у развоју мнслн дошао на теорпју о иостанку новца, који је не само у прошлости, него и у садашњости посреднп пли непосредни узрок скоро свега зла овдје на земљи. А овакав развој мпсли о новцу бијаше нуждан, да би евештенство сходније могло проповједатп против оних страсти, које се код људи развијају или из похлеие за новцем ког немају, илп из сујете због новца ког имају. Па ово упутнх сеоском свештенству — Пебогословпма, али у томе погријеших — нпје добро сасвим ни скроман бити. Мој чланак могао се исто тако а можда и с већим правом унутити и г. Милораду Јелићу — и као богослову, да би се из њега научио, на коме становишту мора да стоји прави Хришћански свештеник, јер да то незна доказао је тиме, што мн је пребацио, да ја не схваћам питање о свештепичком сгању у духу времена мучне борбе за опстанак. Хришћански свештеник има ељеднтн увјек начелу хришћанске вјере не само у погледу вршења евојих дужности него п у иогледу његовог тјелесног нрепптања. Ко олтар елужи од олтара н да живи. А прнноси пак олтару од како је Христијанска црква основата били су добровољни а не присилни. Је ли се пак вријеме промјенило, те се борба за опстанак пооштрила, наћи ће позвани фактори начпна да то питање у ред доведу, а свештеници пак не би смјели очекпватн решење тога ннтања оноко као што су очекивали гладни Израиљци „објетовану земљу" у којој тече мед и млијеко. Па нека би се то пптање и данас у ред довело, жалостан би био онај свештеник, који би се у прибирању својих прихада ослањао на жандарске бајонете. Од таког свештеника нити би имала црква, иити народ а ни држава никакве користи. Но да има такових свештеника, који свој позив или не разумију нли неће да разумнју, јасанје доказ, да је сам г. Јелић као свештенпк п богослов — али држим да није знао шта је радпо — истакао јавно девизу: еве би дао за свог рода славу, али крајцар ни за жнву главу. Под оваком заставом не војује Христов војник, са оваким геслом не служи се христијанеки ироповједник 6*