Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 II 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 311

творке, ове поштоване Српкиње, окићен је све лпјеиим од љепших дјела, која јој данас Анђео просипље на хладни гроб са покликом: „Србадпјо, овђе почива она, која је цијели живот посветила срећи (Јрпства!" Паметиа, као ријетко која Српкиња а родољубива као до једна, бијаше врло поштована од пок. царице руске, пок. књаза Миханла, намјесника Ристпћа н књегиње Јулије Обреновићке. Од којих је прпмала достојне дарове и ласкава писма. Хаџи Стака Скендерова не гледајући на многе и тешке запрјеке од стране турске власти, не плашећи се пријетња и силе — прва у Босни и Херцеговини и свуд гдје су Срби робовали под турским игом, на своје трошкове подигла је овдје у Сарајеву „српску женску школу" год. 1854. издржавајући је, ријетком љубави и пожртвовањем до г. 1875. кад јој немили пожар у пламеновима прождрије цијело пмање. Упливна и поштована од свакога, а паметна и досјетљива, обилазећи стране земље, чувене Људе и царске дворове, знала је, умјела је и хтјела је да сваком приликом упливише код турских власти и кад год се тпцало, да се избави из окова какав Србин или усрећи каква Српкиња. И колико их је избавила? Бог да }ој плати на ономе свијету!! Бог да јој илати и за сва она доброчинства учињена сиротињи кад је и сама сиромашна за јадне болеснике купила помоћ код имућнијих, те им куповала лијекове и остало, а наш добри др. Пачу их опет бесп«Јатно лнјечио. Ох, колико смо пута гледали ово двоје српских добротвора IIачуа и Стаку , ђе иду н по сњегу и зими п сунчаном жару у најсиромашнпје предијеле, да помогну, да лијече људе, заборављене од свакога! У задње вријеме а нарочнто од год. 1883. кад је већ изнеммогла под тешким теретом година и остала без игђе ичега, узе је под своје покровитељство „наша добра и бесмртна добротворка" Енглеекиња а чувена и велика утјешитељица српске сиротпње: — племенпта Мис Ирбијева, љубећп је и поштујућ као своју рођену сестру. Сиротна а велика наша Српкиња! Шта није још иретрпједа под своју старост? Умрпјеше јој кроз саме Двије године: мати, сестра па једно мушко сироче, које је она отхранила и васпитала, па опет задње женско сироче, која је у хаџи Стакп имала своју мајку. Јуначкнм устриљењем

све је то подносила — па ипак ни у највећој невољи није никад заборавила, да тјеши биједне и сиромахе. ЈЊезина кућа, слична величанственој н ако малој богомољи, бијеше уточиште гладних и жедних -— и она је од других просила за оне просјаке. Др. Пачу.— то је „отац сиротиње", Гоеаоја Стака (како су је звали) бијаше „мајка" — н њих двоје пружпгае руке, да сиротињи буду родитељи. Бог им платио — Бог им вратио, Бог их благословио! А теби, теби хаџи Стако. . . Лака ти била црна земља велика Српкињо — лака ти била ова груда српске земље, коју еи толико љубила а теби о велика и незаборавна наша добротворко Мис-Ирбијева, хвала, хиљаду пута хвала, на оној љубави, на оној њези и бриги, коју су покојници исказивала! Између толико хиљада благодарнијех уздаха, које те од давнпна прате — прими и овај уздах наше захвале, сад када предадоемо црној земљи „нашу мајку" хаџи Стаку и тужнијем очима гледамо на њезин гроб а заклетвом: Хаџп Стако нпкад, никад те Србин и неће и несмије заборавити —! „Напредак."

| Герасим Лалић почасни протод-1 парох сарајевски Пакон седмомјесечног тешког боловања у 74 годиии свога живота преселио се у вјечност 7. марта 1891. год. у 4 сата послије подне. Сутра дан тјело покојниково опојао је високопреосвештени митрополит госп. Ђорђе Николајевић уз судјеловање осам свештеника, а по том сахрањено је у кошевском гробљу. — Како при снроводу од куће до цркве тако и од цркве до ладног гроба испраћен је покојник од многобројног народа, црквене општинс, ученика српске школе, ијевачког друштва „Слоге", — са свима почастима коте доликују и које ирипадају служитељу божијег олтара и 37 годишњем пароху и пастиру. Покојни прото рођен је у Трескама (протопрезвитерата сарајевјског) 20. априла 1817. од оца Крсте и матере Ане рођ. Борбор, који су се бавили повртарством у Сарајеву. Крстио га је наш старина и пензионирани прото сарајевски Стеван Баковић. Рукоположен је од митрополита Прокопија 6. октобра 1853. год. за ђакона а 12. истог мјесеца и године за свештеника. Цпјенећи заслуге његове стечене дугогодпшњом свештени-