Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 312

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 и 7

чком службом, високопреосвештени митрополит госп. Ђорђе Николајевић произвео га је за иочасног проту дана 25. децембра 1887. године. Као свештенпк вршио је дужност пастирску са највећим одушевљењем и готовошћу, не жалећп ни времена и труда, и неосврћући се на опасности које су му пријетиле. Оног мучног времена претрпио је доста неугодних часова са сваке стране, но он је својом нарављу п свештеничком кротошћу све савлађивао. Свакоме је желио да угоди и ниједном позиву својих парохијана није пзостао, вршећи црквене обреде како у кућама, тако и у црквп и на три гробља сарајевска. Када су највеће'' опасности биле по цркву и када се прнјетило, да ће се сва из темеља порушити — нико у н>у доћи није смно. Отац Герасим је долазио у цркву, за свој народ се Богу молио и свету службу отслужио; народ је храбрно и тјешио и својом кротошћу као апостол био је својој пастви „жкож; доилицд гјнкш^иа (КОА чидл." (1. Сол. 11. стр. 7.)' Често пута отац Герасим кад је до гробља ишао у спроводу пред мртвацем дочекиван је од непријатеља и силеџија па тад п злостављан. Једном кад је ишао у цркву у јутру гоннли су га са голим ножевима до црквеног прага. Кад је био нозиван од својих нарохнјана да коју тајну или обред изврши у кући, он се морао крити и у највећем страху до кућа своје пастве долазити. Тако, једном кријући провлачпо се кроз канал у кућу Кекетову у Царевој улнци да крсти дијете; па се и опет истим путем вратио, прегазио Миљацку и кући отишао; а непријатељи чекали су га с оружјем, да га погубе, када дође да крсти то дијете. У оно вријеме чувени доктор у Сарајеву, иознат под именом Велибег, примио је мухамеданску вјеру а био је поријеклом Маџар. Његова жена била је православне вјере н сву њихову дјецу крштавао је крадом покојни прото. Када би које дијете умрло у Велибеговнце, прото би у врећама носио у гробље и саранио; јер то јавно не би смио учинити. Прнје двије године и кад је зажелио одморити се у породичном кругу н наћи међу својима најмилије утјехе, спокојства и задовољства, немили породични потрес загорчише му посл.едпе дане ашвота, смрт уграби му сина Ннколу, који

је свршио богословију у Биограду и двије године духовне академпје у Кијеву; и тиме у жалости, а још служење посведневно у парохији сарајевској под старе године и идући пјеше по зими и кипга, стропошташе 74 годншшег старца, поруши изнемоглу старачку снагу и тјело његово сада борави у земљи. Но кад је старац прото Герасим пао у постељу и није могао вшие служити, сјетила се је црквена општина сарајевска и дала му }е 30 форинти на мјесец, као мировину за његову ревносну 37 година свештеничку службу. Пред саму смрт указала му је речена општина и 50 фор. као прппомоћ. Иза себе оставља ожалошћену нородицу: жену, сина н унучад а поред тога и велики ДУ Г За овог свештеника можемо рећп: да је био прнмјеран свештеник, и ако није учио богословије опет је скроз и скроз познавао свештеничке дужности, све црквене службе, правила и обреде вршпо је тачно и знао је готов све на паметНепрестано се Богу молио за своју пастну па и на иосљедњем часу живота биле су му ријечи; „ Боже олагослови мој мили сртжи нирод и вјеру правое.лавну." Опранттајући се с тобом врли свештениче н испраћајући те вјечној кући велимо ти : ,, Иеки је мир жеиелу тавоме шрудбениж у виноград// Господњсм. а вјечити и свеши сломен ме/ју твоји.и стадом, кога си истинито љубио и усрдно св. цркву служио. и

Давид Половић паром Осмачки. Након кратког боловања умро је овај служитељ Божијег олтара 23. маја о. г. а сутра дан опојан је од седам свештеника п сахрањен је, у гробљу Осмачком у прнсуству његовпх парохијана, који су га вољели и којп га жале. јер их је послужно искрено и био им прави пријатељ и духовнн отац н љекар. Покојник је рођен у Осмацпма, (Власенички протопрезвитерат) 15. јунија 1831. а рукоположен је за ђагеона 13. марта 1879., за свештеника 14и. м. и годнне у Сарајеву од митрополита Антима. Ђог дсс му души нрости и вјечна му памјат.