Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 322

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

Највећи гријех. Приказано онима, који не иоштују Бога. Написао Јосиф Л. Кочовић, богослов и сриски учитељ.

(Наставак).

и. У св. Писму љуто се пријети и казна изриче таковима. У књизи „Левит" пише како заповиједи Бог Израиљћанима, да камењем убију у онај час свакога, који би похулио на Њега (XXIV. гл. 16. ст.) И на другим мјестима св. Писма изриче се иста казна тим безбожницима. По многијем градовима п селима, не само хришћанскијем, него и незнабожачкијем, строго су осуђивали хулитеље. Тако: били су их, језик су им из уста вадили, руке отсијецали, иа и сам живот одузимали. Ко је чнтао историју аријеве судбе, тај ће лако познати величину мука, које због хуле долазе на људе, јер не само да га несрећа очекиваше на оном свијету, већ се ни на овом свијету с' душом не растаде као што се остали људи растају, вели се да издану на оном мјесту које је самом њему доликовало. Несторије, цариградски патријарх, као и Арије бијаше обасуо хулама Господа Христа и његову пресвету матер, па за то му изрекоше св. Оци на Ш. васеллнском сабору у Ефесу 431 године ову осуду: Гостх) наш Мсус Христос, кога је он (Несторије) хулама обасуо проглашује кроз овај мајсветији сабор, да је Месторије лишен елискожкога сама и да је одлучен од свештене зајсдницс." Кад пажљиво проучимо свеопшту свјетску Историју, видјећемо, да су читаве државе и народи морали пропадати због хуле, безбожија и непоштовања Бога. Негда славни и горди Рим, који је био готово цијелијем свијетом завладао, бијаше пзашао са својим царевима, великанима и раскошним грађанима на највећу тачку безбоштва и неморалности. Та није се он на Бога освртао, него га је хулама обасииао, његове зановијести рушио а слуге божијег олтара убијао. Но све јето својом несреБом а најпошље иропашћу платио. Пред хунскијем Лтидом иао је на кољена и молио са ријечима: „Рм.и, нскада госиодар цијелог свијета иада прсд-а-те и моли те за милост.'"

Тешко томе ко не штује Бога, И његове заповјести руши ; Јер том 1 нема живота вјечнога, Адски огањ спремљен му је души. Ј. Л. К. Напошљедак године 47(5. под императором Ромудом Августом би коначно порушен и разорен, да до оне своје ведичине никад доћи неће. Нанолеон први император од Француске бнјаше задрмао свом Европом али због тога, што нохули на Бога, желећи проширити у народу своме безбожпје, пропаде, јер кад оно 1812. удари огромна француска војска на Русију, би страшно поражена, колико јуначким мишицама богобојажљивих Руса, толико природнијем непогодама и зимом, па се од те силне Наполеонове војске, која је милион људи бројала, једва неколико хиљада спаети могло, да свој страшни пораз осталијем Французима и свом свијету приповиједа. 1Нта може учиннтп непоштовање Бога и неиспуњавање његовијех заповијести, а шта поштоваН>е, побожност и тврда вјера, можемо ми Срби и у нашој српској Исторпјн да впдимо. Кад је српско царство пошље смрти Душанове тирјансгвом и деморализациј ом Вукашиновом поколебано п расклимано било, анајношље на Косову и проиадо и српски народ у турско ропство отправило, шта је уцвијељени и у несрећени народ српски кроз пет стотина година тешког робовања сачувало од крајње пропасти? Ништа друго него тврда вјера у Бога и његову моћ, надежда на божију мндост, којом су српски народ родољубиви свештеници и побожни кадуђери с' Јеванђељем н крстом у руци тјешили, бранили и убдажавали. Само тврдом вјером у Бога и надом на његову доброту и мидост, трпио је народ и подиосио многа гонења и тирјанства турска и није се дао сав потурчити и упропастнти осим неколико, а највише наших боеанскијех, сдавоклепннх и среброљубивијех Срба, него је остао у правосдавиој прађедовској вјери својој, која нам је највећи наш аманет народност српску сачувала. Н1та је учинила православна вјера нама Србнма, па да јо оиа и нашу српску народност сачувала видимо отуда: што се само они Срби Србима називају, који православну вјеру исттови-