Босанско-Херцеговачки Источник

4*

Св. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 411

3. Лрочитан је дотгис св. АЕ митрополије од 5 I. 1891. број 40. којим се на модбу свештепства одобравају тромјесечне редовне духовне сједнице, а по потреби и ванрсдне сједнице, пзјављујући Јгједно Пр. г. митрополит, да у том подузећу нп своје моралне потпоре ускратпти неће. 4. Изабраии су за пресједника сједница надзир. протопр. Патрпкије Комадановић Поповић и за потпресј едника и уједно перовуђу М. Ранковић, сигфел и парох руђански. о. Прочишан ј е допис М. Ранковића пароха, којим се правда, што није могао на сједницу доћи, а уједно су узети у обзир да се претресу његовп предлози, које је у 8 тачака истакнуо. 6. Закључено је да се замоли св. АЕ. Митрополпја нака би порадила кад вис. зем. владе, да се — и ако има — опет понови наредба полптичним властима, да ове буду на руди свештснству да се стварно могу извести сви закључци, које свештенство у сједницама закључило буде, јер би иначе сједнички радови излишни били. 7. Лошшо у овом протопр. имају двије парохије, заборачка и закаљска, у којима нема парохпјалне цркве, што је грдна штета да толика иаства остаје без духовне хране, то је рнјешено, да се дотични пароси с' благословом Пр. г. Митрополнта постарају, да народ што прије подигне скромне цркве у тим парохнјама, па да доцније поред цркава подигне п школс српске — та два расадника добра и среће народне. 8. Лрочишане су и протумачене све важније окружнице св. АЕ. Митрополије од год. 1889. и 1890. п закључено је да се свештеници у будуће п о њима строго владају, па тако да се одржс на достојној висини као служитељи олтара и учитељи народа а вриједни повјерења своје претпостављене дух. власти. Особита пажња пма се обратитп на окружнпцу у погледу склапања брака издану 2р/1У. 1889. број 293. јер се у прошлој годпни догодио случај, да је (). Димитрије Поповић (Мартиновић), парох закаљскп вјенчао за једног момка жену, која има жива, не распуштена мужа. Даље, усвојено је да се тајна брака врши једнообразно по „требнику," т. ј. да се зарука прсд главним дверима а вјенчање на сред цркве врпш, а не као што је досад био обичај у Чајничу, да се и зарука врши на сред цркве. 9. Лрс.ма великом позиву, кога свештепство у народу има, положај и стање његово требало би што боље и што сјајнпје да буде, како га

материјадне и физичне мане и недостатице неби у очима народа и других понижавале због тога; те зато кад му је стављена већа одговорност, према народу због његових опсежнпх дужноети онда се свештенству неби могло порицати право на пристојно издржавање. Према томе требало би ту ствар што прије ријешити и лишити свештенике брига о „насушном хљебу", како би што боље већ сада свој позив вршили. Обзиром на то ријешено је да се од стране свештенства овог протопр. поднесе молба св. АЕ. Митрополији рада побољшања и уређење свештеничког стања. У молби поред осталог треба пстаћи потребу установе „фонда за свешт. удове и сирочад", сталну или бар прпвремену таксу парохијални прихода, као и то да се наредбом објави шта имају свештеници сами, шта општине, а шта опет свештеници и општине заједнпчки примати од доходака за црквене обреде. Ову посљедњу тачку изазвала је та околност, што се свештеницима неправо чини, јер еу неке црквене општине уобичајиле и за „правило" увеле па са свештеницпма на пола (т. ј. пола цркви а пола свештеницима) дијеле сав приход готово од свнју обреда што се у цркви врше! 10. Закључено је да свештеницп са народним кнезовнма пораде, да се свуда по селима гробља ограде, па ако се мирним путем у том не успије онда да се замоли котарски уред да примора парохијане на то. 11. Да се шачније уреде одношајп међу свештенством и општпнама нашнм одређено је : да се замоли ев. митрополија, да она као једина наддежна вдаст пропише и потврди један „пра вилник" за све срп. прав. црк. школ. општине у Херцеговпнп. А докле се такав општи правилнпк не изради и у живот неетупи, дотле да Митрополија изда наредбу свима цркв. опћинама, да оне у будуће без саелушања мнења и савјета свештенпчког не раде п не поступају самовољно, већ да уважавају свештенички аукторитет, њихово право и утицај у уредбама црквено-школскнм и општинским, која су им вазда поред духовне и државне власти прппознавале и поштовале, па их ни поједини свјетовњаци а још мање општинСкп члановп не смију омаловажавати. 12. Ријешено је. да се умоле котар. уреди, да „пасоша" не издају нп једном парохијанину кад се који хоће да исели докле се дотичном свештенику не пријавп.