Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 11

Исус узима себи Хришћане, а Мухамед Мухамеданце, те тако дијелећи дође ред на једног потурчењака, који је био Хрншћанин па прешао у мухамеданство. Христос држећи потурчењака за једну руку вели Мухамеду: шта ћемо и куд ћемо с овим, и чији ће он бити ? Мухамед дрзкећи потурчењака за другу руку одговара на то Исусу и вели: Ћ Ни ваш ни наш^ у јсзеро с њиме. и И како су га држалп за руке баце га у језеро. Ето тако треба и са тима, који своје оставља ју, а туђе примају. То су дакле само по неки за које и мп можемо рећи: 71 ни вагии ии нагии и .

Маса народа као што рекох за ту новост, за ту туђпнштину нити зна, нити хоће да зна. Али опет боље је прије и раније рећи против тога, јер бојати се је да се то као болест не рашири. Јер и ово је као једна болест, као једна зараза која нама као по вјетру са другим новостима долази. Па према ономе: „ Боље је болести спријечити, него их лијечити а , и ја ово рекох. А и у светом писму воли: „ Дјелјатие дондеже свјет имаше и . У Градачцу па светог Саву 1892. В. Поповић. прото.

ш та још у спојој стар Један прпјатељ нашег листа боравећи недавно у Загребу писао нам је, како је недавно у „Србобрану" (71 број) изашао доппс, тобоже пз Сарајева, у којему се међу осталим вели : доклс из травањског римокатоличког семинаријума нзлазе најбољи иоборницп римске и хрватке пропаганде, дотле из рељевске богословије „сами мамелуци, који не смију ни зуба да обијеле у обрану своје вјере и свога народа." Веда нам се да се овђе бавимо о ономе што се по новинама пише о смјеровима римских богослова но ми држимо за моралну своју дужност, из љубави према рељевским богословима, цијенећи њихов рад и ионашање у народу, рећи: да је то доппсник са свим криво рекао или слагао, у којој пак намјери не знамо, но ипак се надамо да ћемо погодити. Да овдје не пзносимо никаквих докумената н ако их доста имамо, и да од један пут свима оваквим брбљавцима уста зачепимо, молимо народ и праве народне пријатеље, нека они своја мишљење о овима људма изнесу, те нека оправдају своје младе учитеље и хвештенике. Ми смо потпуно увјерени: да су рељевски богослови већином врло ваљани и честити људи, а ако међу њима по који и шугав има, као што то мора бити, јер шенице нема без кукоља, то још не треба мане и гријех једпога пли неколицине пренпјети на све младиће, те убијати у њпма вољу за рад кудећи их и хулећи, мјесто да их хвалпмо п на посао бодрпмо, као што то чини дописник „Србобрана", кој« како нам се чпни шврља бсз икаквога здравога суђетва и мишљења.

•о стп доживљет нећемоР! Дал.е у сравнењу дописнпк прелази на сво наше свештенство у Босни и Херцеговини и каже: „Заиста српско-православно евештенство у Босни и Херцеговини постало је данас једно од оних највећих невоља, које прнтискују овај народ" (!!!) Ове ријечи јасно нам показују тенденцију, којом је читав доиис написан, ушљед које је дописник почевпга с нижега на више, морао најприје ре .Ђевске богослове оцрнити, па онда редом све чланове црквене ј ерархиј е, док је оваку жалосну и ни на чем неосновану пресуду о свему свештенству изрекао. Има ли који српско-православни свештеник у нас у Босни и Херцеговнни, који се згрозити неће, кад иомисли, шта о њему ни криву ни дужну којекакви женпјални усрећител.и говоре. Ако који пма тако хладан, да га се нп овака морална уврједа много не тнче, онда треба тога подврћи суду опћега презрења људскога и народнога, п таке треба ијавно и тајно опомињатн и њихове гријехе на јавност износити, али не преносити их на сво свештенство ни за жива Бога, јер много је речено, кад се једно друштво читаво онако оштро због неколицине нли једнога осуди. Ми нисмо оптимисте, па да кажемо, да су сви свегатеници босанско-харцеговачки лаворова вијенца заслуЖни, јер знамо да су свештеници не само евештеницп, него и људи, а као људи не могу бити без гријеха — но ипак знамо и то да је: данас у нас у Боснп са свим пеприродпо стање т. ј. са свим неправидно, јер је од један пут ночела нагла просвјета, ту сс налазп свештеника и још највећи