Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

број без икаквих на свијету школа, мањи број су богослови и то: бањалучки, биоградски, (за. дарски) и сад рељевски. Све су ово људи различитога знања — спреме, која данашњим приликама потпуно не може одговорити, ушљед чега се сваки час код појединога евештеника недостатак осјећа ? али то су случајно исторпјске прилике донијеле, због којих се не може кривица обарати на свештенство, као што то чине поједине песимисте, који би ваљда хтјели да од један пут сво ово наше старо свештенство униште, те да створе нешто, што они мисле да је боље, што је иначе немогуће. Ми врло добро знамо да наш народ поштује и љуби своју вјеру и свештенство, и ко то добро познаје не може онакога шта ни пјан брбљати, као што је дописник поменутога листа то чинио. Због тога ми мислимо, да је онај чланак са свим теденцијозно написан и да се у њему крије по прилици ово: Код православних Срба је непобједимо оруђе за очување народности вјера; вјерски оружници су свештеницп и докле се год народ са свештенством не завади, дотле неће бити никаква успјеха од пропаганде него деде да се ми обучемо у пријатељско руво, те да како гођ завадимо народ и свештенство — и кад свештенство изгуби углед код народа и кад ове овчице без пастира остану, ето онда великога поља за пропаганду. Овако се може успјети, иначе никако. Ми овако тумачимо и разумијемо намјеру дописникову, јер не можемо у себи замислити да има православни Србин и један, који би таковога што подписао, или ако је се и таква кукавица у српском православљу нашла, онда не мислимо, да је то и шта друго, неко некаква усијана глава, која се је нешто на једног попа ражљутила, па хоће у својој хитрини од једнога све да понизи или је то — што мора бити — незналица српске прошлости —: српске историје, која не само да каже, него оном, који има очи, па види, и има уши, те хоће да чује, довикује: да вјера и то света православна вјера, којој већи дио српскога народа принада, са својим свештенством и манастирима била једина и права кроз 500вјековно ропство неуморна чуварка српских народних еветиња народне свијести и сјећања, на некадању самосталност српску. Света православна црква под својим окриљем очувала је народни српски понос, који се у деветнајестом вијеку иза дугога сна опет до самосталности своје подиже.

Онај, који зна: да су српски патријарси и манастири увијек били центрум буна и устанака, да је српски попа за времена устанака носио у једној руци часни крст а у другој ђорду —, да су Аџи ТВеро и Аџи Рувим знали растапати злато, те са њиме ситне књиге писат' и дахије цару опадати, да је прота Ненадовић био не разлу чиви друг кнеза Милоша, да је наш прото Богдан Зимоњић осим осталих попова био први усташки војвода — тај зна врло, да народ мора већ по прошлости својој навикнут, с-лушати глас свештеника српског као чувара не само душе него и тијела, и наравно такво свештенсгво да мора уживати углед, те је тешко ш њиме ратовати не оборивши му углед и не завадивши га с народом — с тога то по плану не само овога него и још неколицине других народних за гроџ иријатеља , треба сатрти свештенство, те ће тако непријатељи ерпског православља моћи чинити, што им је драго. Један прави пријатељ Српства неће никад напасти без основа ни на једнога свештеника, а камо ли на сво свештенство, а још најмање нр такву душу, као што је наш старац — митрополит, који својих 85 годнна ради ништа за се, а све за Српство, па се безобразни дописник усудио и против њега роптати. На пошљетку дописник вели: „А у овој ојађеној земљи и онако ј е бивало свега и свачега, па ето сад нам не фали ни попа — без браде" !! Овим ријечма сам нам посвј едочава, какав је његов попа, и коме се он кдања — јасно нам каже да смо добро његову мисао погодили. Овим се ппсац издаје или да заиста служи код попа без браде, или га његов попа није у свему послушао као што он мисли да мора, те вели ако ти нећеш, хоће онај без браде !! Грозно и жалосно !!! Не само да се чудимо зломе духу, који је написао, него се и то озбиљски чудпмо нагаем српском озбиљном новинару, који је се таког тричавог дописа прпмпо, па га још п штампао без икаквих даљих разлога. Не дао Бог не мислимо да је наше свештенство непогрешиво ; не мислимо ни да је дорасло потпуно своме позиву у оваком још не уређеном положају, али мислимо и вјерујемо, да је наше босанско-херцеговачко свештенство узев у обзир абнормалне прилике, у којима се налази, прије боље него ли горе од ма кога другога свештенства у ма ком другом срнском крају — и више ћете наћи свештеника у Босни и Херцеговини, који служе Богу и на-