Босанско-Херцеговачки Источник

(Јтр. 62

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

зантија од њих стане зепсти и нађе начина да за дуго још над њима продужп своје господство. Латинска пословица: сХеуИе с1; јшрега овђе је играла главну улогу. Дукава Византија стане подизати једна племена словенска противу других, а књежевима и жупанима даватп сад једнима, а сад опет другима више нлп мање повластнца и тиме међу самим Словенима створи дуге и ужасне борбе. Визангија је одма у почетку водила Србе противу Блгара, Блгаре опет противу Срба и ова сва сродна племена толико заваднла да се још и данас помирили нијесу. Кроз многе вијекове између Срба и Блгара бпвала су страшна и многа крвопролића и готово непрекидне војне, које су пуне „трагичног узћаса и вјероломства 1 ', и које не служе на част данашњем времену, јер увијек распириваху међусобну мржњу и презирање. Византија је држала за принцип по што, по то у нотчињености имати Словене и у томе није бирала средстава док најзад и себи ннје главе дошла. Борба Срба са Блгарима иодијели иж на два потпуно непријатељска табора и утврди у њнма јача осјећања народности српске и блгарске. Срби су водили готово непрекидне војне оснм Блгара и еа свима околним државама, а највише са Византијом и прп многим тим незгодама прпродно долазити до мисли о своме уједпњењу. Али је до тога врло тешко могло се доћи једно, што сваки властелин тежаше да се одржп у власти и потчини себи друге, а друго, што околне државе настојаху да пх опет себи присвоје. Велики жупан Чеслав Клонимировић бјеше у томе најбоље успио. У X. в. он бијаше под своју власт ујединио све Србе и непријатељи тада тек осјетише, шта вриједи српски народ у једном цјелини; о чему нам најбоље и свједочи арапскн писац Ал-масуди, који, живећи у том времеиуј о Србима вели: „Овај је народ веома страшан из узрока, кога наводити било би дуго и с тога, што близу њега нема државе, којој би се покоравао." Али Срби не уживаше дуго ту снагу и величину; ако и добише политичко уједињење немадоше још црквеног ујединења, са којим тек држава чини једну иотпуну и правнлну цједпну државну. По смрти Чеслављевој Србија се распадне опет на ситне племенске државице и дође под власт Византије.

И српски краљ Бодин бијаше прилично при крају XI. в. ујединио Србе, али и то би за кратко. Тек у XII. в. Велики жупан Немања уједини Србе и то ујединење потраја на 200 г. н српски иарод учини значајним у исторпји свијета. Но судећи по првим временима и ово ујединење не би дуго потрајало, да се Божијим проЕнђењем тада није Србима родио св. Саво, који је, томе иолитичком јединству додао црквено једпнство, са којим Србија доби иотпуно правилни и народном духу одговарајући државни облик. Св. Саво довео је у ред српску цркву, а уз њу основао српске школе; п ове двије Божанствене кћерп сјединнше српски народ у душевну заједнпцу, која се никад и ни чим раскинути неће, јер почпва на урођеном духу народном. Свако друго народно једпнство без правнлног душевног неетално је и не вриједи ништа. Црквено просвјетно јединство свакога народа најсигурнији ]е иророк његове будућности- Док. у једноме народу црква и школа не почива на духу народном дотле се о будућности или каквој срећн тога народа говорити не може. 0 овоме имамо јасне доказе код свију народа на свијету, а нарочито за нас и код нас ('рба до ХП. вијека. П. г. Ја се до сад приличоо забавих око политичког живота српскога народа, а то вам у напријед не обећах. Молим вас извините ме, јер то учиних да би боље схватили важност рада св. Саве код нас Срба. У напријед споменули смо да је политичка надмоћност над Трачко-Илирским Словенима била на страни Цариграда, и сада к томе додајемо да је црквена била на страни Рима. У Тракији и Илирији Хришћанство је проповједао св. ап. Павле и до доласка Словена оно се тамо већ било одомаћило и утврдило. Римски цар Теодосије пред своју смрт — 395. год. подијели државу на источну и западну империју. Источној империји нрипадне Тракија и један дио Илирика, а остало западној. По другом чдану васионског сабора и црквена подјела требало је сада да се подудари са политичком и онај дио Илирика, који припаде источној империји требао је и у црквеном смислу да дође под патријарха париградскога, но папа се томе одупре. Спор овај између папе и патријарха продужи се за дуго и најзад да би се ријешио, грчки цар Јустинијан 535. г. у Тракији и Илирији постави засебну