Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 88

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

Читуља.

1 Милутин Говедарица. сри.-прав. протопрезвитер невесиљски (Херцеговииа), иакои 22 дневног боловагка, у бОој год. свога живота, 9. децембра 1891. г. у б сати послије иодне преселио се у вјечност, пошто је сам собом узео тајпу св. причешћа. Сјутра дан у 2 сата послије подне сахрањен је код одтара црквеног у Невесињу. Бог да му души ирости.

Обрад Сими-ћ, свештеник и парох, парохије „Сасе" без дугога боловања, ненадном и напрасном смрћу прссслио се у вјечност у Сриједу вече 11. децембра 1891. године, баш кад је вршио парохиј алне дужности у селу „Обади" своје парохпје, те су га мјесни парохијани са жалости и тугом донијели у Срсбреницу, гдје је живио с породицом. Покојник је рођен у селу „Крњићи" парохија Крц.ићи, протопрезвнтерата сребреничкога 10. новембра 1828. год. Још у мјесту рођења почео се упознавати с књигом и приучавати се уз свештснике, којих јс у оно вријеме у исгом мјесту било доста, али је управо прва три разреда ос.новпе школе свршио у Зворнику, но, у које је доба не зна се. Рукоположен је за ђакона 9. децембра 18бГ>., а за свештеппка 12. децембра и. г. од митропо лита сарајсвскога Прокопија (1851.—1855.). „Скид^тммтко" рукоположења му није се могло наћи, алп је покојник наш 1883. г. то исказао, кад су и остали свештеници овога подручја позвани били да прикажу сваки свој ма и кратки животопис и да се на посебну листину забил.ежи ради знања. — Само му се нашла једна „синђелија", коју му је издао митрополит сарајевски Дионисије 10. маја 1857. у Сарајеву. По, то је обичај био, да, кад друти владика на управу ступи н синђелије нонавља. Пречасни прото Алекса Поповић одмах по пзвјештају његове смрти јавио је већини подручних свештеника и позвао их да учествују на пратњи и погребу упокојеног им брата.

На дан 13. децембра 1891. године послије подпе, уз пратњу многобројнога народа — грађана и свештенства отпраћено би покојниково тијело до вјечне куће — 'ладнога гроба и од петорице свештеника опојано и сахрањено уз цркву до олтара. Овај упокојени наш старина, за живота је свога био благе нарави, скроман п више ћутљив. У првашње пастирско своје доба борио се доста с незгодама. Не трпећи варварска насиља често је долазио и до опасности, а највигае узроком: долазећи црквп својој, која се и сад на истом мјесту налази међу мухамеданским селима, али се знао и наћи и јуначки одбранити народ, вјеру и цркву евоју. До, на 2 дана прије смртп своје био је здрав и крјепак, те је повјсрену му паству радо и често посјећивао и потребним службама подмиривао на позив, у свако доба, гато је живим прпмјером п доказао, давши мирно и дахко, без дугих и тешких болова смјерну душу своју Богу, у кући парохијанина свога, занскавшн н сам у руке воштанпцу. Доста је сиромашно живио, а то је, гато се и с малим добитком задовољавао, за ноједине епитрахиљне радње с' једне, и што му је било парохијана, да му нису хтјели достојну награду за извршену службу признати и нлатитн с' друге стране, а при том, имајући и мало парохије од 120 кућа. С' правом се може рећи, и ако није многс науке учио и изучио и њима се бавио, ипакје према времену и околностима, у којима се надазио, знао љубити и служити цркву и народ; искрени молитвенпк његов бити и чувати га у јединству вјере и љубави. Покојник јс осгавио након себе стару супругу ожалошћену са 2 сина (1 ожењена, 1 неожењена) п три удате кћери, који ће дуго онлакиватп свога родитеља, За оваковога сдужитеља и молитвеника пожелимо, молимо Бога и рецимо: „к-бчнмн покон подлжд е,и8 Гогподи кт, не кечерн^ж-ћ днн цлрсткТл ткоегш" и вјечна му усиомена. т. с. п.

Прва српска штампарија Ристе Ј. Савића,