Босанско-Херцеговачки Источник

(Јтр. 168

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

еење Господње на славу Богу, ове св. обитељи и вас. Амин! На тој врло красној и симпатичној здравици г. Милутиновића, врло се уљудно захвалим, обећавајући, да ћу о св. задужбини племенитог Радоја Милорадовића проговорити у нашем много цијењеном, духовном листу „Босанско-Херцегов. Источнику", што своје обећање данас и извршујем, а г. уредника, молићу, да овим мојим ретцима даде мјеста у свомеваљаноуређеномлисту „Источнику", на чему му се топло захваљујем. Послије ове здравице, захвали се и мој супутник Спасоје Скочајић на фино изреченој здравици оца Христифора, а онда јуначки Невесињац, старац од својих 70 година запјева јуначкупјесну, тако да се све хорило ! Заиста, јачег гласа до данас не чух ! Софра се дпзке, а онда оцо отпјева „Вознесенски тропар", а ја „Бранково коло". Пошље тога донесе се књига, у коју сваки уписа понешто новаца. Опростив се са свима, сретно пођемо, а чила мдађарија пред нама пјеваше оне умиљате и заносне српске пјесне. На Пијесцима опростимо се са свима, а ја и мој Спасоје пут Буне. Дођемо на Буну врло касно. Одморисмо се мало у дућану Илије Прњата, па одален пут Благаја Херцег Стјепанова града. Путем кпша падаше, а помрчина на све стране. Ја путу не бпјах доста вјешт, а мој старац — сапутник на очи добро не виђаше, те куд год окренемо, увијек на „плот" ударасмо. Видећи да нема спаса, почесмо кбце изваљивати и плот обарати. Тако пређемо, ал ево белаја ! Опет на другп „плот" (ограду) ударисмо, те дај и ту ограду обаљуј. Таман ја прифатио за колац, а неко из далека завика: „Држи га! зар плот баталит!?! У томе ми брзо на коњима одлетимо, а Спасоје једнако : „Велике

бруке ноћас с нама учитељу — ако Бога знаш!" „Само немој никоме за нашу бруку казивати". „Нећу, нећу Спасоје" -— велим ја. А да вам кажем, драги читаоци, како смо по житу на коњма јашили, е, би се заиста за трбух од смијеха ухватили. А да знаш мој Спасоје, да читаоци „Источникови" знају, да си нао у воду и завикао: „Учитељу! удуших се! помагај!''' Ја брже боље прискочим, тегли, тегли, те једва мога ми Бога, извадих га ! Ама, чудим се, драги моји читаоци, откуда ви за то знате?! Е, баш, право је речено : „Заклела се земља рају, да се сваке тајне знају". — Па нека! Онако јадни жалосни, узјашемо на коње, па хајд' даље. Једва у 9 сати у вече, стигосмо у Благај, те Спасојевој кући. Разумије се — кућна чељад већ поспала, а врата замандаљена. Куц, куц, док ево ти Спасојева Ристана, те нам отвори врата. Пробудисмо и осталу чељад, те нам донесоше вечеру и „руменике", које нам обоје бијаше слатко, баш фино! — Разумије се, чељад нам се није смијала ! Само да попуцају! Захваљујући Спасоју на друштву и вечери, опростим се и одем у чаршију (јер ми је тамо и школа заједно са станом била.). Бе ево сад несреће, заборавио кључ на Тријебњу ! Зовнем двојицу, те обијемо собу! Сјутра дан, говорило се по чаршнји како смо плотове кидали, по житу јашпли, у воду падали и собе обијали. А сад, завршујући своје „преголемоје путешествоје" немојте се драги читаоци наругати моме и Спасојеву много-страданију, та и неки Насрадин хоџа-ефенди, ударао би више пута на белаје! Да сте ми здраво читаоци мога „долготерпјенија". До скора виђења у бољој срећи. У Мостару , 1892. године.

Старинске кљиге.

Књижица, о којој ћемо овдје говорити, повезаиа је у дрвеие корице, кожом обложене, али нема свога наслова; ваљда, што је коме требало, то је и преиисивао,

па зато и нема наслова. Она је у најмањем колу исписана и везана, онако, какве је некад Миловук молитвене књижице за литургију издавао; или какве су