Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 225

дарац (ваљда из срп. манас. Хилендара) у оио вријеме куиио милостињу, но шта је, да је, овај његов потиис није на одметање, а од наше стране нек му је сдава!! Па даље испод његова записа, записано је другом руком : „Дз 11 «/ииржи ( д)након лнтоже пј >([)и>[(к)(цјжлго ,иитропо<шт(л) лргжнн. Вк.ито шро(а:)[Ткл иукг (1723.).*) И из овога се може судити, да су тада херцеговачке владике — ради каноничке посјете долазили у Устиколину, а можда у дом господина Павла Кујунџије. И ове неколике ријечи ђакона Антонија, свједоче, да је тада био хумски митрополит Арсеније. Око цркве налази се много зараслијех старијех гробова, а од више времена се, па све и сад копају Срби православни. По народном предању црква је имала своје земље — наоколо око цркве, па све до Дрине ; али то је на жалост вријеме и људн у времену све измијенили, јер од те својине црквене никаква рачуна нико не води, него је остало као пустоловина.... „Ој како ми чемер пуни Те млађане груди моје.... Гдје црквена звона бише Нема пјесме, да се чује ! Све је мртво и нијемо Успомена само оста, Те нам прича, шта је била Рушевина ова проста. А, ох старо — златно доба ! Кад се гласи звона чуше, Када Срби у молитви Нетајаше чисте душе . . . Када но се коло вило, Око цркве — око храма —

*) Види „Б.-Х. Источник" од 1891. г. свеска IX. и X. „Сржске старине" од М. С. Поиовића, страна 382.

Од тог' више ништа нема Рушевииа јоште сама . . . Ој првашп.а сриска славо, Ој првашњс златно доба ! А, о српски нрађедови Јавите се, ма из гроба ? Ево дјеце ваше мпле, На кољена Бога моле : „Смилуј нам се оче благи, Јер Србина ране боле !" Хај што плачем — н'јесам жена ! Ево срца — ево руке Сјетимо се старе славе, Па је лакше сносит' муке . . . Ал' старина наша — српска, То нам нигда пасти неда — — Брат уз брата — руке амо ! Сложну браћу Творац гледа. . . . * За чудо ми је, што надлежни мало боље не настоје, да се ма и од дрвета начини па оном мјесту црквица, нек се народ скупља и поклони се свемогућном Богу, који ведри и облачи. „ Ђог се не гнуша мјеста, он шражи чисто срце и тштену душу и , вели Златоусти св. Јован. Па зар се не би могло, на многијем мјестима подићи дрвене црквице (као што и овд је) да се очува наша српска старина, коју сваким даном једе зуб времена. — А, ко за ово горње може најбоље учинити ? — Једино наше владике и свештенство, па сјетимо се будућности — кад дође вријеме, да запитамо себе : „шта смо учинили за народ и вјеру православну". . . . Прошлост иде у неповрат, па да не буде доцкан — — за то позванп на сложан рад — Бог је н св. Саво покровитељ српски с вама ! ! . . . Фоча : на Херцеговпни, 1892. год. Родољуб.

Неколико ријечи о калуђерима. Обзиром на материјално стање мирског свсштенства и парохијску оскудицу за нове свештенпчке кандидате у Херцеговини.

Као у осталијем српскијем крајевима тако и Захумљу — у данашњој Херцеговини -— војводинп светог Саве — давно је постало српско ка-

луђерство. Оно је, чини ми се, исто тако 1 мантнју.

старо, као и Дурмитор пгго је. — Засновано је врло давно. Но не знам да л' се у оно вријеме знало за камилавку, . ианакамидовку и