Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 226

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

Историја веома дивно црта дјела првашњег српског калуђерства. Његов узвигаени вдеал пун је значаја, узора и врлина. Српско калуђерство због заслуга својих претшаственика и данас ужива велнко поштовање и част у нашем наР°ДУ- Име калуђерско особито се проносило у првашња времеиа, у часовима, — којих су пуни били вијекови, — тешкога робовања. Српска мисао, којом је озавита била општа жеља, цијељ и нада Србинова, била је усредсређена у грудима српског калуђера. Он је био први носиоц њен. У српскијем манастирима —• становима калуђера — налазила су се једина огњишта, огњишта неугасивог жара српскога надања. Српски манастирп били су једино прибјежип1те, заклон и утјеха Србину од вајкада. . . . А српски калуђер је стајао на цргсвеном прагу с' крстом с' јеванђељем — с' мачем у руци против нападаја душманског. А кад је синула зора жељно очекиваног дана, да се развије и дигне барјак на бојном пољу за српко ослобођење, српски калуђер бно 1е ту првп. — Ирвп је он развио српску убојну заставу на пољу српскога устанка. Српски калуђер увијек је у свакоме погледу, а особито у такијем приликама, ђе се ишло за ослобођење, испуњавао ријечи Спаситеља : „Ако ко хоће да за мном иде, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном". (Мат. гл. 16. стх. 24.) — Одрекао се оца, матере, сестре, себе самог, па пошао на пут за стадом као вриједан пастир. Све је радио за друге, а за себе ништа. Радио је тако, јер се надао бољијем данима. Надао се, да ће извојевати себи и словееној пастви љепше, срећније дане.... Велике су заслуге српског калуђерства у Херцеговини, као год и у сусједнијем српскијем крајевпма. А то јасно свједочи и историја, која за све што Србип пма, захваљује Богу, калуђеру и манастиру. Мпоге српске задужбине, које је подигло обилно милосрђе дарежљивијех рука људскијех, иомињу на првоме мјесту имена и заслуге српских калуђера. На крсту слободе стоји написано : „Као побједиоц показао си се, и војник Христов храбри". —

Из стотине и хиљаде грла српске сирочади чујаше се благослов за српске калуђере. На стотине и хиљаде биједнијех и сиротнијех родитеља окреташе се с благодарношћу на српског калуђера и на манастир. Они благосиљаху калуђере, јер им ови прихватаху њихову сиротну ђецу. Васпитаваху их у правој побожности. Накаламљиваху на њихова срца клицу питома лозе, лозе српскога духа — в Ј е Р е хришћанске. А с друге стране, улијевајући им наду на срећнију будућност, васпитаваху их за ваљапе борце, у чем сами бијаху најбољи примјери и с мачем у десници предходише им. Но прошла су времена, када су калуђери у Херцеговини такав положај заузимали, — барем у пошљедном начину. У данашње вријеме калуђери се не боре с мачем у руци. То је већ прошло. . . . Такав начин борбе је био и битисао. . . . Сад и не треба он нама. . . . Сада треба са свијем друкчији. Прошло је оно вријеме, када је покојни Јосиф Парежанин, бивши игуман манастира Добрићева, не могући се дохватити ханџара, који је висио на гајтану у ћелији — дреновијем коцем тукао силне душмане Корјениће по манастиру, који су захтјевали од њега, да им кува алву. — Но и они су се њему осветили за све на пошљетку, кад су му натоварили па леђа камен од стотине ока, зауздавши га најприје грабовијем увнјеним прутем ; па везана бијући непрестано ћерали путем до пред врата манастирска, ђе је и издануо од тешкијех болова. Тијем су му наплатили, што их је вазда смјело дочекивао на отпор, било у манастиру, било ђе год на путу. Али и без пушке, ножа, коца и т. д.. калуђер може и данас стајати на браннку. Он може својим новијем, идеалнијем животом чувати свој положај и бранити српско пме. Мора имати прави живот хршнћански без мана. Мора се старати да остане на путу хришћанскога мнлосрђа, јер се он већ одрекао себе. Мора да предњачн другијема честитијем и ваљанијем примјерима. С пута побожности не смије ни пошто скренути. Истина пут је хришћанскога мило ;рђа тежак. п мисија апостолска лногијем не угодна, ушљед чега сретају многе препоне. Али треба да претрпи до краја. . . . Ко се одржи до краја благо њему. . . . Ко се не поклони звијери и нкони њезиној, п не прими жиг на чело своје или на руку своју, тај неће пити од вина гњева божи-