Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 254

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

вољи предложене саодговарајуће им сфере активности — тада духовно биће живи. Но мунећи се стањем неактивности, духовно створење носи у себи способност бескрајном развићу и савршенству. Ево због чега свако разумно створење не жели се ни на што уставити у свом развићу, не жели за то, што само то устављање на извјесном нункту учињеће му немир и страдање. Дух је разумног створења бесмртан, тежња његова к усавршавању никада се неће прекратити: он је дужан вазда познавати, вазда пламењети љубављу, вазда бити срећним. Свака сила духа у току свог трајања тежиће некој бескрајно савршеној цијељи, а та је цијељ — највећа врховна субстанцпја — Вог. Разумна су створења добила своје биће од Бога^ из кога, као из извора живота, црпе живот, коме је име испуњавање кол>е Божје или кјечно блаженство. Гледајући у свемогућство силе Божје, имајући Бога као образац за наравствено усавршавање, разумна створења упознају се са правом истином, и том њиховом иознавању краја бити неће, јер је растојање знања истине у створењу створеном савршенством највјечније истине равно бескрајној висини превазилазења Творца пред Његовим ссворењем. ГГри таквом познању Бога, при таквом познању вјечне истините љубакн, дух разумних сткорења мора пламењети к Творцу и љубав, старајући се достићи свој недостижни прволик, који се изражава у безусловној покорности вољи Божјој и наравственом његовом уједначењу, ггриводити ће их у тијесно опћење с вјечном љубављу, која влада извором блаженства, које ће се саопштавати тварима у потпуној и вјечитој пуноћи. Такав је живот разумних створења, такво је њихово истинито биће, коме их

је позвао Творац. За такав блажени живот дато је биће и човјеку, том посредном стожеру у ланцу твари материјалног и /1 уховног свијета. С падом неког дијела твари, које прштадају невидимом свијету, сљедовао је пад човјечији. Смрт се преко прародитеља распространила на сво човјечанство, неред и трулеж унесен је у савршено до тог времена биће свијета, које окружује човјека. Син је Божји у ипостасном јединству примио човјечију прпроду ради примирења панулог човјека с Богом, ради спасења човјечијег од смрти, својом спаситељском смрћу ради повратка човјечијег у његово првобитно биће, ради његовог сједињења на свагда са нзвором живота, а то се врши за сваког човјека посредством живе вјере у Богочовјека, који учи, да само онај, који у њега вјерује, погинути неће, већ ће имати вјечни живот (Јован 3. 15—16), у Ј1>ега, који је „истина иживот" и „пут" (Јокан 14, 6), живот, који је побједио смрт и који закључује извор смрти, Човјек ће свим својим стањем участвовати у вјечни живот: и душом и тјелом. Тијело човјечије, које се посље смрти руши на земљи, некада ће ускрснути и измијениће се, добикши нераспадљиво и никад више непропадљиво биће, слично бићу духа. Двије стране очекују људе посље свеопћег ускрснућа и страшног суда: вјечни живот и вјечна смрт. ГГраведннцима су приправљени станоки Оца небесног (Јован 14, 2\ а грјешницима мјесто мрака, туге и вјечног пламена; посљедње је „друга смрт" (Апокалипсис 20, 14), развој на свагда од свјетлости живота Бога .