Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

сВдилш вВдете (Мат. VII, 1.), и что же ви» дишн с8чец г 1\, иже ко оц'к крлта ткоеги), керкнл жс, еже естк ко оц'к ткое/И г к, не чбгшн (Мат. VII, 3). Особито он не треба да осуђује дјела свештенпка-вастојатеља иред другпма, а варочпто иред парохијанима; да несије у шихова срца неповјерење према сиештепику њихову. Негса он увијек има на уму, да п.ел'он посао овдје није учити, већ учити се, непоправ.вати, већ пазити радп сопствене користи. Морално-духовно његово васпитање требало је да му да бар толико скромностп, смирености и увиђавности да умпје ћутати о томе, што исправити не може. Према парохијаиима, он треба да буде уљудан, сиисходљпв п без сваке охолости и гордости, да показује на дјелу своју лубав према ближњима, зчећп их и ријечима и примјером, сјећајући се увијек, да су ови баш онп, које сам Исус Хрпстос назпва својом мањом браћом. Но у исто вријеме он требп, да увпјек држи себе на духовно моралној висини, која му приличи, не дознољавајући себи ни једпе рпјечп или дјела, које би могло ма какву мрл.у бацити на његов морал, већ иа против треба, да и ријечпма п примјером привлачи све високом духовпоморалном животу. Све што смо ми овдје реклн о духовно-моралном владању једног црквеног чтеца — пјевача, који је свршио курс семпнарије, то исто вриједи и за оне богослове, који се налазе на учитељасој или какној било дужности, нли без дужности. Сиакп, који жели бпти свештепик, мора се оженити прије него што ће се за ђакона рукоположити. Када се и мирски човјек мора поразмислити при избору супруге, то је

још више вужно свештенпчком кандидату разборито и пажљпво приступатп избору жене, као сапутнпце свог жнвота. Супруга свештеннкова не само пгто ће с њиме дијелити и носити терет живота и све незгоде живота, већ њој тако исто предстоји и дио сарадннштва у његовој свештеничкој служби. Наш народ њу не велича п не назива за бадава именом иоиадаја. Она је дужна тако исто, као и њен муж, да буде за парохпјане свијетлп примјер побожности п добродје' тељи. , Њена је дужност, да даје утјеху, ободравање н помоћ свпма, који страда ју, који тугују, који су болесии и у спромаштву; да участвује у.упитељској служби свога мужа одиосно дјсце женског пола, и за тим да се брпне о држап.у реда и успремања одежда, хал.ина у ризницп црквеној. Зато будући свештеннк нзбнрајући себи супругу, пека не тражп сазк> спољашње .^епоте, или велпког мпразп, већ красоте душевне, побожности, л.убавп према Богу, смпрепостп, доброте срца н готовостн, да блпжњему у даној прилпци послужи. Љој никако не прплпчн свјетско ужпвање и веселе забаве, мода у хаљпнама и т. д., јер свега тога у једном селу н сеоској усамљености пеће паћп; већ на протпв њој је нужно, да је добра и вриједна домаћица. Само, ако буде обогаћена са впшим моралним својствнма, супруга свештепнкова може бпти у потпуном смислу мајка , н може заслужити новјерење, љубав и уважење парохијаиа и побудити у њима такова осјећања п према своме мужу. II послије тога (избора супруге) долази вријеме рукоположења у ипођакона и ^акона, које се у пас обпчно свршава