Босанско-Херцеговачки Источник

Св 10 и 11

своју скривену милостињу, а сиромах, да је прими, а да се не застиди; човјек, који, и ако не припада ии једном друштвеном реду, додиРУЈ е се подједнако са свима сталежпма: с нижим стаЛежпма, по свом жпвоту сиротном, а често и но скромности порекла-, с вишим сталежом, по васпптању, знаљу и узвишености осјећаја, које улива и наређује једна човјекољубпва вјера; човјек, који зпа све; који има право, да све кажо, и чија ријеч пада озго на разум и срца, са важпошћу једне божанске мисије и са снагом, једне вјсре потиунце утврђене. Тај је човјек свештеник; од њега нико не може учинити вигае добра него он, ако испуњава своју високу другатвену мисију, иити више зла — ако је заборави и занемари. Шта је то иоиа? То је свештеник, то је министар вјере Христове, ком је дужност, да очува њене догме, да распростире њен морол и да иодијели њена блага оном дијелу стада, које му је повјерено. Из овс три дужности свештеничког чина истичу три особпне, у којима ћемо ми разматрати иопа: као свештеника, као моралиста и као духовног управника Хригаћанства у опгатини. Отуда пстичу и три врсте дужностп, које он треба да испуни, те да буде потпунце достојан сјајностп овог позпва на земљи, уважења и страхопоштовања људи. ХБегове дужности, као свештеника илн чувара догме хригаћанске, нпјесу приступне нашем пспитивању, јер догма, по својој природн тајна и божанска, наложена откривењем, прпмана вјером овом врлином незнања људског, одбнја од себе сваку критику, и свештеник и вјерии, дужнп су о томе дати рачуна само својој савјести и ! цркви, јединој власти, од које зависс. Међутим узвигаени разум сеештеника може корисно упдивпсати у практици, на вјеру народа, којој га учи. Извнјесне лаковјерностн простачке, нзвјесна сујевјерја популарна помијешала су се, за времена мрака и незнања, са узвишеним вјеровањима чистс хршићапске догме; празновјерица јс злсуиотреба вјсре, а дужпост је разборнтог свештеника вјерс, која подноси свјетлост, јер је сва светлост од ње и дошла, да уклони опе сјенке, које потавњују њену светињу г 'и које бп учнниле, да се у онима, који су предубјеђенн, помијеша

Хрпгаћанство, ова цпвнлизација праткична, овај највигаи разум, са смиренпм довијањем и грубим лаковјерностима оних вјероисиовједи, које обожавају погрјешке и обмане. Дужност је свегатеника настојати, да падну ове злоупотребе вјере и да сведе одвећ услужна вјеровања свог народа на озбиљну и тајанствену простоту догме хригаћанске, на посматрање њеног морала и на поступнп рчзвитак њених радова за усавргаавање. Истина нема никад потребе од погрјешке и сјенка неојачава нимало свјетлост. Још ј-е љепши рад свегатеника као моралисте. Хригаћанство је божанска наука, написата на два начина: прво као историја о животу и смрти Христовој, затим, као правила у сјајним поукама, које је он донно свијету. Ове двнје ријечи Хрпгаћанства : иравило и примјер, заједно стоје у новом завјету или јеванђељу. Свегатеник треба, да га има увијек у руци, увпјек иред очима, увијек у срцу. Добар свештенпк живп је тумач ове божанствене књиге. Свака таЈанствена ријеч ове књиге, одговара правој мисли, која њу ппта ц садржи извјесни нрактични и социјални смисао, који расвјетљује и оживљава понашање човјеково. Нема моралне или политичне истине, која се не налазп у клици у ма ком стиху јеванђеља; све нове философпје тупмачиле су по јсдан од њих и заборавиле су га; човјекољубље родило се из првог и јединог правила јеванђеља: из милосрђа. За њим је у овом свијету корачала слобода и никакво унижавајуће тлачење није могло опстати прсд његовом свјетлошћу. Једнакост полптичка родила се из признања, иа које нас је јеванђеље приморало о нашој једнакости, о нашем братству пред Богом; закони су се ублажили, нечовјечни обнчаји су порушени; ланцп су пали; жена је повратила себи поштовање у срцу човјека. И како се његова ријеч поступно кроз вијекове орила, тако је рушила по једну заблуду или по једну тирјанију, и може се рећн, да данашњи цијелп свнјет, са својим законима, својим правилима, својим установама и својим надама, ннје ништа друго, него рпјеч јеванђелска више илп мање оваплоћена у данашњој цивпллзацпјн. Али је његов рад још ] далеко од свог довршетка ; закон напредовања или усавршавања, — који је остао активна и моћна идсја разума људског, такође је закон јеванђеља. Оио нам забрањује да се зауставпмо у добру; оно нас нозивље увијек на добро и неда нам,