Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 484

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

жели добити свештенички и епископски чин, на сваки начин, прође све степене свештенослужења са већим размацима времена између н.их т. ј. остављајући га више времена у сваком времену у сваком степену. Сардикијски сабор својим десетим правилом одређује: „ Треба најтачније и најмарљивије пазиши, да богати, чха ла ко он био, или нау ени, који су дакле грађанског реда, а досмојш је, да иостане еиискои, то да се не поставља ирије, осим док издржи службу чтеца, ^акона и ирезвитера, како би, •иролааеЛи кроз сваки стешн, ако ве достојним иокаже, могао тотиуно усиети се на висину еиискотку. II за сваки стеиен чина треба да буде остављено не са свим мало вријеме, у иродужењу кога могла би се увиђети његова вјера, морал, иостоуанство и кротост, и он ако буде иризнат достојним божанственог свештенства, удосшојио би се највигие частп. Јер није умјесно, веЛ је дрско и лакомислено иристуиати брзо иостављању или еиискоиа, или ирезвитера, или {јнкона; јер ни звање, ниши добро владање не дају на ово ирава■ Јер би таковог, као ш1ао је и умјесно, могли смсшрати новим (1 Тим. 3, 6.) и неушвр^еним. Сви су рекли (св. оци) да им је ово угодно и да се ово ни најмање не смије нарушиши То је правило утврдио сабор цариградски, који се назива „ ирво-други и (,, дс8 кратнми). Пошто је казао да су неки неиспитани у нижим степенима по нужди били произведени за епископе, додаје (17 правило): „од сада тако ве& да не буде, него онај, који има бити иравилно рукошложен, мора ироЛи кроз све сшеиене свештенства, издржавши свако законом одре^ено вријеме и . Такој постепености на љествици свештенства, и задржавање извјесног времеча ра сваком од тих степена, подвргавал ои/

се сви, који су тражили свештенички чпн, не само они, који су билп са обичном научном спремом, него и л>уди виших сталежа, и који су имали највише образовање. Они су подједнако са осталима били најпре чтецп, и нијесу то сматрали за понижење свога доетојанства, већ убјеђени у томе, да служење пријестолу божијем, у каквом то било степену, даје част увијек и свакоме. И само посље служења у својству чтеца, а у току од неколико година, подизати су на степен ипсђакоиа, и опет само по истеку неколико година добијали су ђаконски чин, у коме су остајали до времена> које је одрефено за степен презвитера, Изме^у осталих ми видимо свијетли примјер код Василија великог и Јована Златоуста. Први, припадајући по роду своме вишем сталежу, он је посље учења на неколико впгаих школа довршио своје образовање у Атини, гди је тада било среднште највећих наука. Негледајућп на отворенп пред њим пут највиших достојанства, он је ступио у службу чтеца црквеног, и остао је у то1 дужности пет година. За тим постепено и са већпм размацима времена рукоиолагат је за ипођакона и ђакона тако, да је у добу од 35 годпна био постављен у чин презвитера. Још је спорије пролазио кроз све степене црквене службе св. Јован Златоуст. Учитељ његов Ливаније дивећп се изванредном дару и способностима његовим, мислио је да му уступи своју професорску катедру; но св. Јован оставивши адвокатуру, у којој је све и свакога са својим говорничким даром зачуђавао, и бацивши отворени пред њим свјетли пут грађанске службе, он се у 23. години живота свога прима службе чтеца црквеног, и остаје у том звању више од 10 година, и проЈгазећи најспорије службу ипо^акова и