Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 12 Б.-Х. Ј

паних бесједа из каквих књига, па или из њих у црквп просто прочитају народу такву бесједу; или је пак само препишу на хартију, па је науче на памет и изговоре; тек само да им се не би за невршење ове своје дужности пребацило, или их духовна власт неби окривнла што не бесједе; а неки опет из внше бесједа штампаних узму по неколико одјељака, па како знаду поређају те чланке бсз икаквог смисла и поретка, и од сампх њих сачињавају бесјсду и такву огласе за оригиналну, па пошто је изговоре народу, ша.ву је власти духовној као своју на ушфај. Заиста, ншнта смијешније, нпти па1; жалосннје није, већ слушати такву искрпљепу проповјед!! — Свакп бесједник има своје назоре, свој штнл, у састављању бесједа; а сви опет иазе на развијеност и умно васпитање публике, којој бесјсдс. — Ако је публика свјеснија, ннтелегеитнија, за њу бпрају тему језгровитију п бесједу праве штилом мало вишим, јер се бееједннк мора изнад свпју узднћи, те да би н, г тај начип прпмамио публику да га слуша и проповјед прима. Ако ли је пак публнка пз пижег реда л>уди; ако је простпја, онда се н тема и штил, узнма лакши, п проповјед се мора спуститп на најнижу нпзину, те да би такву слушаоци моглн разумјети. Иначе бн толико исто значило, као -када би Србину говорили неку најбољу рпјсч на ком страпом језнку, кога он незна и бесједу му не разумије!! — Према томе дакле, гријеше јако свн они свештеници, којп нз разних бесједа но нешто узпмају н од тога граде проповјед, илп пак говоре простом народу бесједе из штампаннх књига, које су махом све внпшм штилом написане. Такве бесједе не само што неће моћи имати никаквог дјејства код

УГОЧНИК Стр. 55 3 публике, но је она ни разумјети неће моћи. — Отуда је сигурно и постала она прпча о неком свештенику, који је направио такву једну искрпљену бесједу да је ни сам ннје могао разумјети и једном приликом говорио ју је народу у цркви, мислећи, да ће се њоме популарисати код пастве своје. Говорећи тако и све непрестано мнслећи о томе, — он је толико био занешен, да није примјетио, када су један по један „ од благочвстивих " из цркве излазили докле само црквењак није остао; па када се и овоме досади слушати га, он је смјерно пришао к' попи бесједнику рекав' му: „ Бога ши моио, када ио^еш к;/Ли засавори враша ц.'рквена, сво ти кључеве, а ја одох'" Ове дакле прпче, коју многи знаду, сваки се свештеннк увијек треба сјећати, па старати се, да бесједом својом занима слушаоце и приволи их, да га слушају и потпуно разумјети могу; нначе, боље је и да не бесједн и ауторитет бесједнички понижава и омалоуважава. Из прибављене практике за вријеме своје деветнајесто-годишње свештеничке и парохнјске службе, држим, да ћу браћи свештеницима користити, ако их укратко упозорим са слиједећим омилитпчннм правилима и обратим им нажњу, нашто требају највише мотрити при састављању бесједа, које се у цркви говоре. Када дакле свештеник о коме празнику хоће проповјед у цр.кви држати, он ће прије свега дужан бити добро ироцчити живош и рад светитеља о коме мисли говорити. Затим ће промислити о чему ће бесједиги и изабрати себи извЈесну те .млЈ, као на прплику: о познавању п поштовању Бога, днјелењу милостиње, хришћанској љубави; љубави на спрам ближњпх и отачбине, исповиједању и причешћиваЈву, и другим добрим н богоугод-