Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1 п 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 41

Христове пауке и на њихове приврзкенике. Тако из црквене исторнје знамо, да су апостола Петра и Јована бацили у тавницу, и послије их пустили уз прнјетљу, да не смнју внше проповиједати, алн су они опет проповнједали и обраЈииш незнабошце у Христову вјеру. Знамо, да је првн архиђакоп Стсфан био жртва бијссних Јудеја, јер су га камењем засули, а апостолу Јакову Зеведејеву осјекао је главу Агрипа (44 г.). У опће много је страдало Хришћанство п Христова црква, док год Константин велнки не надвлада Максенцнја и поче са својим зетом Лпцијем у римској држави царевати. Највећи су злшсовци бплп Христове науке и његових шљедбеника овп римски цареви: Нерон (54.—68.), за п.егоне владе бпо је разапет апостол Петар, а апостолу Павлу глава осјечена. Домицијан (81.—97.), он је дао св. Антину сп.млптп,- а св. Јована јеванђелиста послао у за" точење на острво Патмос. Тројан, о коме је већ говор био. Марко Аурелије (161.—180.), овајјеспалио св. Поликарна, епнскопа смирског, који је 86 година драгом Богу елужио; св. Јустииа. фцлозофа дао је у Риму посје1ш. Септимије Север (11)4. — 210.), Максимин Трачанпп (2.'35.—238.), Деције (241).|—251.) за њихове владе жртва су бпли осим многи Хри шћана Александар, сипскон јерусалпмскп, Бавнла, епископ антохијски и Фабијан, еппскоп римски. Балерпјан (254. 260.), за врпјеме владе овог злнковца падоше као жртва за Христову вјеру .'500 душа — мучеппка, које је у Утпци у кречевиту јаму бацпо, а у Карт;и'шш бпо је посјечен епискон Киријдн, у Рнму еппекоп Снкст, ђакон Лаврентлје у Риму епаљен. Аурелијан (270.— 275.). овај ерећом брзо погпну, па не може своје гадне намјере извршити, јер је мислио Христовој црквп иакоетити. Диоклецијан (284.—305.), наговором његова зета Гачерпје прогонио је ужасно Хрпшћапе. За његове владе у Никомидији — двадееет хиљада, а у Мисири за мјесец дана седамдесет хиљада ХришКана спаљено је. 1 ) „Историја хришћанске цркве а стр. 19. — 23.

Па, пошто су непријатељи Хрнстове науке н иркве тако прогопнли и гњавили проповнједнпке Христове науке и њихове шљедбенике, то су онда многп бјежали у пустнљу изван села п градова и тамо основали манастире и себп прикупљали дружпну, те се тамо мирно Богу молили и превикавали монашеском жпвоту. Дакле „монашеетво" — одпосно. мапаетири билн еу у неколико и уточиште за правовјерне, али ипак и кад је већ престало гонење Хрншћана, опет су многи и многи одлазили у пустињу и поевећивалп се монашееком, чину имајући на уму ријечп Хрнстове: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што пмаш н подај сиромаспма п имаћеш благо на небу, па хајде за мном". (Мат. 19. 21.). Пустиња је. добра — као што нам вели св. Исак сиреки — слабима и силнима. Слаби не впде и немају пред очима предмста, којп бп пх запалпли и страсти уздигли; силним опет корпсти за то, јер кад су удаљени од видљивих предмета поднжу се у спази и јачају у борби са лукавим духовпма. (Слово 55.) Светп Басилије велики п Димитрије Ростовски веле: да је ев 1Л)рдија побјсгао у пустињу од варошке вике и галаме, те ружног разговора, лажи, петљања, варања, купаца н нродаваоца и многн други неваљаштина, јер је он ииао чисто срце, чист слух, чисте очи, које су могло впђети и удостојитп се открнвења Гоепода Бога, изкоји «е научио велнким тајнама, но не од човјека, већ му је бно учитељ сам дух истине. 3 ) Источно православно монашество и данј данас развијено је на пстоку, као у: Палестини, | св. Гори Атонској, у царевнни Руспјп, а п у ј иравославној краљевшш Румунији п т. д. Србпне брате, могао би доета и предоста говорптп п писатн о Г1 монашс(жву и , а.ш простор I овог цпјењепог листа, као п моја слаба душевиа н умна снага (бпва још сам за тај поеао нејачак) не допушћају ми, да се пустим у опширппја разлагања. Но ј<>ш ћемо се милп п вптешки српски роде поразговорити: о најзнаменитијнм ! старнм кал^ђернмч и калуђгрпдама. а и о калуђерству на западу, као и о српском калуђерству ј у опће 1! њпховпм дапашњим ириликама. Види „О модашесгву и литарствиша' 4 стр. 13.

(Инстаг.пКс се).