Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1 и 2

св. нредања, од времена ватпканског сабора из год. 1871., када је донесен онај ни на чему основани ннзулт на цркву Христову о непогрешивости папе, саетају се периодично у редовне конгресе, на којима расправљају она религиозна питања, која њих морају да дјеле од цркве која стоји под духовном јурисдикцпјом римскога папе, и сваки тај конгрес доносп све више важнијих и врло погодних плодова. Већ први конгрес старокатолика, који је држан у Колину 1890 г. и о коме је римокатоличка штампа са неким презрењем говорила, не дајући му, као покрету у црквп, никакве важности, јасно је доказао, да старокатолпцизам, не само није ослабио у дјелању своме, него да се за врло кратко вријеме развио на основу здраве пдеје о установљењу праве саборне и апостолске цркве на западу. Нпје чудо дакле, што су се сви они, који су пажљиво пратили црквенорелигиозни развитак старокатолика, радо одазвали братском позиву хришћанске предусретљивости, те су прошле године похитали у диван швајцарски град Луцерн на међународни конгрес, на коме, осим представника старокатоличких општина из разних земаља, бјеху и представници осталих цркава запада и истока па и православних, у опште свију, које не зависе од папства. Овдје ћемо ево споменути важније лпчности, које су бпле не конгресу а не припадају старокатолицима: које по превасходству заступаху еппскопи: Рајкенс п Херцог и архиеппскоп холандски Хул. Из Грчке је био архпепископ патраскп Никифор Калогерас , као заступник атинског митрополита ; из Русије: духовник Њихових Величанстава руског цара п царице: протопресвитер Ј. Л. Јанишев , начелник цркве руског посланства у Берлину протојереј А. П. Маљцсв , начелник руске цркве у Парпзу Д. В. Васижв, свештенпк М. Н. Казански и познати поборнпк старокатолицизма генерал А. А. Киријев ; из Јерусалима је био професор богословије Исак као предсједник јерменске цркве; из Енглеске епископи: солсбереки п вустерски и као заступник архиепископа кентерберијског, ректор Р. 0. Олдхем ; осим тога каноник Мејрик са више свештених лица; из Лрске дублински архиепископ Пљункет ; из Њемачке професори : Бајшлаг и Нишлд ; из Француске чувени проповедник Хија-

Стр. 03

цинт Луазон и још неколико пастора; из Америкс др. НевиН са неколико другова; и других толико, да се за овај конгрес у Луцерну може рећи без претернвања: „било је побожних људи од сваког народа, који је пјд небом" (Дјела ап. П. 5.) као оно негда у Јерусалиму. Питања, која су расправљана у конгресу овом, у коме бијаше толико п тако одличних представника са разнпх крајева хришћапског свијета, бијаху како по важностн им тако и по духу, којим бијаху проннкнута, од великог интереса. И ако су сва питања ова важна, ми ћемо овдје да изнесемо најзначајнијп и најглавнпји моменат, којн се поглавито тиче православне цркве п нз кога се јасно видн и интенција, која руководи старокатолпке у њиховој опреци према папству. За нас је најважнпјн говор еппекопа старокатоличке швајцарске општине Херцога, кога је држао на богослужењу пре отварања копгреса, п у коме је поздравио све сакупл.епе богослове, представнпке православног нстока, а међу овима поглавито патраског еппскопа Нпкифора, којп је као носнлац впшег јерархичког достојанства сред православннх представника био центар пажње и поштовања домаћина — швајцарскпх старокатолика. Колпко је ваљан говор онај по православље, нека о томе суде самн читаоцн, за то им га ево ниже и доносимо. Говор је држан 30. нвгусга у старокатоличкој цркви и то уз такве околности, које поред садржине говора пробуђју још јачи интерес за нас православне хришћане. Ево говора тога: „Христом Господем сабрани зборе! Менн је у дио пала та част и радост, да већ прп овом богослужењу могу поздравити неке високе црквене достојанственике, који су се стекли амо са истока п запада, да учествују у пашем конгресу. Са особитом радошћу и поштовањем поздрављам високодостојњејшег господина архиепископа патраеког Никифора ! Господин архиепискои је дошао из земље, по којој је апостол Павле много пута и по разним мјеетима проповједао свето еванђеље. Он говорп језнком, којим су се први служитељи Господу елужили, ширећи благу вијест спасења и на коме су наиисане књиге Новога Завјета. Он се при богослужењу своме служи обредима и молптвама пз времена Златоустова и другпх великнх очева грчке цркве.

Г.-Х. источиик