Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 107

107. Релхиија заузима важно мјесто У људскоме животу. Она нас прима одмах послнје (кфоп.а, удара на нас свој печат, бдије и управља нашим дјетињством и младошку, задире у најважније тренутке живота нам и окружава нас у посљедњем часу. Без ње се не можемо ни родити, ни жпвити, ни умријети, њу свуда сретамо; земља је пуна њеншгспоменика, и, испод њеног утицаја не може се ослободити. т/ у. С оихш. 108. Божанску књигу, — Еван|>елије, — за Хришћашша, неопходно нужну, а врло корисну и самом Хришћанину, смијемо само са особитом пажњом и размишљањем читати, да би утемељитеља му завољели и заповиједи му радо вршилиЈош никад врлина није тако благим ријечима гоџорила; иикад се најсавршенији мудрац таком снагом и простотом није изражавао. Ту књигу, из руку никада неиспуштамо, а да се не осјетимо боље него прије. Узвишеност тогасписа доводи ме у дивљење; светост Еван^еља говори ми к срцу. Погледај списе свију философа, са свом њнховом славом, како су малп према овој књизи! Може ли тако узвишена, а у једно тако проста књига бити људско дијело? Може ли онај, чиј живот и дјела онапроиовједа, бити прост човјек? Зар је то говор ентузијасте или каква частољубива јерес — началника. Ј. Ј. Когсзхеаи ЕтИ. 109. Ми признајемо авторнтет Исуса Христа, јер наша интелегенцнја добија са његовим прописима и уцознаје нас са његовом узвишеношћу. Он нам вели, да Је природи људској по све могуће, ч по тим прописима живи; но да није кадра сама по себп да их сама изна^е. Ми примамо и откровење као излив Бога, али не знамо како се збило; ну, кад знамо,

да је Бог говорио, није нам много до тога стало да разјаснимо, како се он учинио нама разумљивим. Тако признавајући у Еванђељу божански авторитет, видимо у животу Христову надчовјечан" ску врлину и надприродну мудрост у његовој науци. Ми строго узевши поштујемо ту књигу не као књигу, него као рпјеч и живот Исуса Христа. Ј. Ј. Коиххеаи. 1еИгез Ле 1а Мо п1. Е 4 110. Са Еван^ељем не да се никоја друга мудрост упоредити; но његова узвишена простота није свакоме једнако приступачна. Ту свету књигу морамо чувати као правило учитеља. гМЛет. 111. Онај мора да је заиста био више него обичан човјек, — којп је по сред толиких обичаја и заблуда, толиких страсти и ријеткпх слика фантазије, знао на тако правилан,тачан и непромјенљив начин, морална правила развити и утврдитн; но то Ј *е тек први корак, што је људски род поучио, поправка истог је друго створење и то миого племенитије од ирвог, и тако велико дјело, да би и сам Бог, да га сам није извео, виновнику истог завидити морао. Вохие1 112. Ја држим сваку науку за откровење, у којој уочим дух Божији. А ја сам увидио аутентичност Еванђе.ва из њега самога и узвишености, којууњему видим, тако, да не требам никакве свједоџбе. Еван1;ел.с Ј *е наЈ *одличнији спис, који имаде и оно је у мој"им рукама; па како му драго оно до нас дошло и ма ко му био писац, ј *а видим у њему божански дух. о,- ^ „ Ј Ј. Ј. Коиззеаи. 113. Еван^е.ве ј *е у сваком погледу људе преобразило и знатно их њихову усавршавању примакло, Посмотрите га