Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Отр. Иб

прате и остаде цркве приводи г. Страт. у својој расирави на стр. 69. и тиме, што вели: да се овај патпис по карактеру својих писмеиа разликује од оиијех, што су на живописима у главној цркви, па да му је и распоред редака неспретан, што све упућује на то, да је овај натпис рађен касније од оиијех у главној цркви 1 ). Према овоме натпису, манастир је год. 1609. био у врло повољном сташу, сакуштпш у своме крилу толпке побожпе душе, које су се изме^у ссталога одликовале још и труднијем преписивањем црквенијех књчга. Манастир је Озрен имао тада многобројно братство са свпјем степепима, јер запис ено приводи: игумана, духовпнка, јеромонахе, ђаконе и старце онога светога мјеста 2 ). б.) Други натпис налази се над вратима праве цркве (незнам да ли с поља пли пзнутра) и гласи овако: ОТи стћ и кожстдвну иоплтоса Г10(1к ИМКОЕК, рОД (С П/И/ИјНЕ Л1<ЈрИ"ћк , ВСПСЕН1Ј 3 ) сек-к и родител1е/ик, вк лето зсе" 4 ) (7205 1697), У овоме иатпису иејасна је данас ријеч „попатоса", али је шену аутентичност доказао госп. Стратим. (стр. 69. пр. *) Сравни с овијем јоиг и оно, што је у 5. одјељку приведеио о раалиди живописа у иреирати, према онијем у главној цркви. 2 ) Према гоме онда излази, да је истинита она нар. предаја. коју приводи госп. Витановић (стр. 34), по којој је у ман. Озрену било некад до 20 калуђера, па имали лијеп иметак, много оваца и друге стоке/ 3 ) У цитату госп. Страт. (стр. 69. примј. 2.) приводи се овђе израз: л кгпо/ижп а ? мјесто оног: ^ксшжји^ и на_ значује, да овако тамо није. Но ја ипак остављам навод др. Трух. иошто међу ова два израва нема големе разлике, а онај је први љепши и правилнији. 4 ) У примједби в:од одјел>ка 2. принео сам доказ г> аутентичности овога броја. — У опису овог макастира у Источнику од 1890. ирочитан је овај натпис са ивразом : „от н(лтлни"ћк ц . и још уз то не год. ЗС6, већ год дакле 6205. од створења, или 697. [не 1192. како прерачунава нисац!] од Христа. Но у ногледу дот. израза, заиста је истинито оно читање г. г. старипара, а натпис није иикако могао постати год. БС6, [6205.~697.] јер Срби та Д а Ј још не бијаху ни Хрипгћани, па ни Немањићима још ни трага ни гласа. Да је онет натпис постао год. 1192., а да се тамо збил»а спомиње иоп Ј. Неманић, онда неби у тексту било него ^икк".

3.) између осталога и тиме, што износи, како је у цркви двојак патос; један бијел, из новијега времена, а други мраморасто-црвен, који је јамачно дјело честитога попа Јакова од год. 1697., који је у опим мучиим временима опће српске емиграције и неисказаних мука 5 ), жртвовао свој пметак св. божјем олтару, може бити онда, кад су озренски калуђери прије изгинули, а манастир опустио. У погледу љетоброја у овоме иатпису, пзиио је учени госп. И. Руварац у оној својој расправи у „Гласнику" (стр. 296.) своје нарочито мишљење, према коме тамо нпје записана год. 7205. већ год. 7095. Он вели: ,.Ђ. Стратимировић је узео, да је црква попатосана .300, и да је оио средње слово О знак за број 200; но ја му у том, с погледом на снимак тога натписа у опису ВитановиНевом (Гласник 1889. књ. II.), гдје испод О има неки крстић, морам протусловити и тврдити, да је средње слово знак за 90 (О) и да по томе у натпису стоји годипа 3 0 6 (7095=1587.)". Учени је писац даље разнијем примјерима доказао, да је у црквеној иракси онога времена, и у Озрену, и у другпјем мјестима, а у разним приликама, употребљавано слово О са крстићем с приједа у средини (/(') или иатраг до.ље (О. ) као знак за број 90, и тиме је оно своје мишљење образложио и утврдио, напоменувши уједно поједине писце, који до б ) То су она тешка времена, кад је патријарх А. Чарнојевић иревео око 40.000 срп. породица у Угарске земље, желећи тиме избјећи турској сили, и помоћу Аустрије обновити нропалу срнску државу. Исте те године провалио је принц Евген са аустр. војском у Босну, и доиро до Сарајева, које је казне ради поналио, и касније се брзо натраг вратио. Дјело вриједнога поиа Јакова извршено је дакле у времену онијех великих ратова између Аустрије и Турске, који су почели год. 1683. опсадом Беча, а завршили год. 1699, карловачким миром, по коме остаде Сава и Дунав границом између Аустрије и Турске, и у којима је срп. народ онако силно и дјелотворно учествовао, и претегао коначну иобједу на страну своје тадашње савезнице и покровителЕ >ице Аустрије.