Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 72

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

своју немоћ" (Г)е ерјп!. уаиг. с. 14. бгЉ. Дп). Он је радио то, користићемо се ријечима Григорија Богослова, због тога да докаже, да пас не приморавају, већ убјеђују, јер што није произвољно, то није ии јако, а доброво.љно је и тврђе и сигурније. Прво ]е посао оног, који чини насиље, а посљедне — наше сопствено; прво је својствено насилној власти, а посљедње Божијем правосуђу (Ога!:. XXXI; Тћео1о§\ У. и 25 1x1 ра(т. снгн. сотр1. (р-асс. 5. XXXVI ор. 5. 11 со1. 160 е! 161). Сам Исус Христос, који је владао свом пуноћом Божансгвене истине, не саоиштаваше своје учење слушаоцима безодносно к њиховом умном и моралиом развићу, већ вазда примјењиваше га к степенима њихових душевних узраста и облицима њиховнх престава и разумјевања, чим је и изазват био његов скла дни начин израза с најдубљим неговим божанственим смислом, а њега открити то је задатак човјечанства. Но од те простоте Он је често оступао, обличавајући књнжнике и фарисеје, који су знали и тумачили писма и пророке. (Јоап. 5, 39; Мрк. 12, 10, Лук- 4, 21; Мат. 22, 42 45). Прибјегавао је логичким доказнма, кад се јављала потреба (Мат. 12. 25 — 48 Лук. 20. 2—-8; Мат. 13. 11). Такође и аиостоли добивнш у наш.нође од Христа његову истину и заповијест да проповједају, такође су се старалп да буду јаснији, тежећи за благом вјере по ријечима Апостола Павла „кмтк аскл!х кс/л" (1 Коринт. 9, 22). Ето због тога, ма да су они свп проповједали једну те исту пстину Хрнстову, ипак је нијесу нредавали сви са свим једнако, слово у слово, повторавајућп с буквалном тачношћу оно, што су сами чули од Христа, већ су једни говорили о једном нстом више,

а други мање, једни су с једних страна престављали и разјашњавали истину, а другп су радили то исто по одношају к другим њеним странама. Шта више један исти Павле не предаје своје мисли о једним истим предметима вјероучења с једнаком тачиошћу у својим посланицама, које је ппсао разним Христијанским друштвима и лицима, нити је у њдма једнака пуноћа п свестраност. Наравно, нијесу то апостоли радили без разлога, већ по дубоком појимању својих права и дужности; не новтораватн у својој проиовједн истине вјере с буквалном тачношћу и у цјелини, којима ихје научно сам Господ, већ предавати их вјерујућим примјењиво к њиховим потребама, тумачећи нх према степену њиховог ра,зумјевања, јер су тек тако оне могле утицати к сазнању. Најзад и црква првих вјекова, иагпљедивши исгине вјере од апостола и у свему руководећи се њеним прпмјером и упуствима, ипак није држала за свој дуг, да их чува само у мртвој непокретности, ограничавајући се буквалиим повторавањем оног, што јој је било предано, већ је на против држала својим правом и обавезапошћу, да објашњава п преводи те истине на разумљиви језик за сваког вјерујућег, и да израђује тачније форме за њих ради разликовања истине од заблуде. Богословска литература првих вијекова Христијанства окићена је бесмртним литературннм споменицама у том правцу (Јустпн философ, Клнмент Александријски, Орнген, Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст и многи други). Када Христнјапство ступп у борбу с незнабоштвом; када у заштиту посљедњег изађе сва незнабожачка образованост и мудрост, а када се под заставом Хрнстпјанства иојавигпе тако високо — обра-