Босанско-Херцеговачки Источник

НРг Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 71

ственпх истина и њихово укорјење у човјечнјем сазнању, — фактор, којм дадеко величанствеиије показује себе у историји Христпјапства. Тај појалг о развићу Христијанства у смисду раскрића Богом откритих истина, ако је ненравилно схваћен, може повести изогГачењу саме истине. Зато је потребно показатп оне руководеће кончеве, по којнма треба да пде то раскрпће. Идеја поступног раскрића Вогом откритог учења није производ нашег времена; она је врло стара и пролазн с чудноватом јасноћом кроз сав стари завјет. Откриће, које је саоптшило људма Божанствену истину, није ометало психичке способе њеног усвојења н оних основних и временпх форма илн врста престава, које номажу сазнању, гледајући на степен његовог развића, —- прнмати и усвајатн извјесне истипе, већ на протлв, користсћи се њима, помагало се њима прп предавању људнма Божанствене истине, паравно без икаквог уштрба њеие битности. Апостол Иавле говори: „лшого? чдстн'ћ и л1ногоокразн 'к дреклЕ И ог т к, глдго ЛаКкШ Ш1!,ЕЛ1К ко иророц-кр*, к г к носл-кдоктк днји сн\к глаголл налгк к г к Окнгк ' (Евр. 1. 1); нпје одма и потпуио Бог преко пророка откривао л.удима истнпу своју, већ дјеломице п не изриком, већ примјерим.г, п у исто врнјеме откривао је не другу, већ ону нсту неизмјењиву истину, коју је у свој пуноћп донно иа земљу Спи Божји. Да не бп били сухопарнп, анализираћемо бар пдеју Бога и Меспје у историјском развићу у старом завјету. Иојам о Богу, као Духу личном, свуда присутном, свезнајућем и преблагом шнрио се и расвјетљавао у сазнању јеврејском постепено. Поглед јеврејски, који је владао у прва времеиа њиховог нсторијског постојања, прелијепо се изра-

жава сљедећим адамовпм рцјечима: ,,1'лас'к слк1ша\ г к тев« \оД/М|1Ј к г к раи и оуколусА, ако нлг г к ес,ик и скрк^сд" (Бит. 3, 10). Идеја о иреблагом и свезнајућем Богу с пуиом јасношћу избија доцније. Таковећ Јов говори о Богу: „с<шт\. поднекеснбнЈ кск« надзирает г к, аже на зе.м м кса, /лж? соткори" (Јов г к 28, 24). Идеја трилнчноотп у Богу није била јасно издигнута у сазиању јеврејском, али ипак идеја множине лица живјела је у њима. Тако већ у ријечима Божијпм ,.сотво[)им г к" (Бит. 1. 23; 3,22) и пос.ке адамовог пада „ ако един г к V« нлс к'' ступа та идеја мчожином лица. Но особито се јасио потврдило то развиће у идеји Месије. Опште и неопредијељено у почетку очекивање ос.-обођења (Бит 3. 15) тежи к већој и већој опредијељености. У њему се исказује не само жеља ослобо^ења, већ и ослободиоца. Сваки перпод пзра1;'ује новп снмвол радн проналаска Божанственог ослободпоца и идеја Меснје добија нову боју (Бпт. 22, 18; 26, 4; 28 14). У епохп царева Он се јавља царем, идеалним Давидом (Пс. 88, 37; 21, 28; 71, 11; 68, 36; 38; 117; 101; 23, 20; 109, 1); у времена моралног разврата и идолопоклонства јеврејског; у смутњн иериод. Месија се преставља у пророчком сазнању јеврејском слугом вјечног, светим реорганизатором, којп треба да донесе правду п сагласје, да збацн наспље и да утврди иа обновљеној земљи свеопшти мир (Ис. ХГ, 1—6; БХ 1; Х1ЛХ, 22; Х1Л1, 1; Јерем. XXX. 33. 44). Али зашто је таква иоступност у раскрићу старозавјетних истнна? Днван одговор дају св. Оцп: Василије Нелики и Григорије Богослов. „Он нас је уводио, — говорп св. Василије Велпки — слично оку човјечијем, гл. ј "е је пзрасло у тами, у велику свјетлост пстине, пос.ве посгупног прнближења к Њему, зато што штедимо