Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 70

Б.-Х. ИОТОТНИК

Св. 3

вјееног рода савршене и опредијељене форме. Но мијењање облика овакве врсте је само мијељан»е форме, које никако не нарушавају природу Божанственпх истнна, ако — разумије се, оне остају негапуте у шиховој унутрашњој садржини,поглавито евојство мпје је неизмјешивосг. Новозавјетно је откровење туђе од научних форма, особито ријечи И. Христа. Исус Христос је говорио вазда: просто, тачно, јасно, употребљавајући живе ликове, познате свакоме (Мат. 13, 3—34), да би тим био доступан срцима вјерујућих, према њиховом степену развића. Раскриће истина, које се налазе у причама и облачење њихово у научне форме предоставио је Исус Христос хришћанском сазнању, да им схваћање њихово не би било ту!,е, већ постало дјело личног самосазнања њихова. Збиља, колико су истроишлн времена и успљавања оци и учитељи црквени на израЈјивању тих тачних формула, ради истинитог вјероучења, којима је тако 601ата садашња богословска литература. Интересно је овом приликом споменути бар једну историју постанка формула, — исто рију постанка термива: „обаих" и „бттоатаа^". У почетку аријанске борбе јеретици: Аријанци и Савелијани употреб.вавали су те термине, као једнозначеће, као синониме. Савелијанн су учили: да је у Богу једна природа, т. ј. бнтност и три „тгрбаштга'', т. ј. три врсте бића; Аријанци на против: да су у Богу три „Оттоатаа^." т. ј. суштаства „обасаГ". Једнозначење оба термина одобрио је и никејски сабор у анатематнзму ('е<; 'етера^ блоатастешд оиа:'«? '^аа7.о~/тас гт^ас) Атанасије велики тако|јер је говорио, да је „бтгоатаа^" то нсто, што и „оиаса". И тако, кад су Аријанци почели корити Никејце у савелијанству, користећи се њиховом терминологијом, то је сљедо-

вало предругојачење термина. Ријечју „бтсбатаа^" почелн су означавати „лице", и говорити, Да је у Богу једна „оОаса" ц три "бтсбатаа^". Тако већ Василпје Велики говори, да „с8ш,иостк" и „ипостдгћ." ннје једпо исто. „(}8||П10стк" к „ипостаси" стоји у таквом одпошају, као опште к појединоме. Та је терминологија утврђена н оба су термина у том смислу употреб.вена на халкедонском сабору. „У Хрисгу су се двпје прИроде спојиле у једно лице и једпу нрироду: есц 'еу тсрбамтс оч у.у .1 |Л''ау бттоатаа'.^". Но та промјепа термина нпје била промјеном вјере п ннје ни у колико компромитирала православно богословље. Дивно је примјетио Василије Велики на укоре за слично усавршавање: „У мојим се ријечима опажа неко бујање по могућностп усавршавања, но опет то није промјена нечега грђег у боље, већ нарашћењем знања — допуњење оног, што је недостајало." Али кад би ми пдеју развпћа Хрнстпјанства ограничили облашћу замјене једне форме другом, једпог термина другим, тачнијим и савршенијим, тим бн врло мало далп мјеста слободној мнсли у области развића Христијанства, и одвећ бисмо поузили идеју његовог развића с нарупгењем не само права разума, већ и духа Св. ГГпсма и старо — апостолске цркве. С иронијом се изразио св. Грпгорије Богослов о таквом развићу. Када се меГ^у западом и истоком све то јаче тгпт рно раздор због ријечи „обаса" и „бтгоатаа^", тада је Григорије врло коректно примјетио: „У мадо што се не растргоше крајеви васељене због ријечи, као бајаги да се благочешће састоји у ријечима, а не у суштини". Примјетпсмо горје, да има други фактор у развићу Христијанства — то је раскриће, објашњење и опћење божан-