Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 176

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

(11. новембар), које данас на свијету није, пошто у 1. Шематизму Херцеговачке Митроиолије нема наведепе ни једне цркве, која би славила онај храм. Но кад је и како је доспио овај антиминс у озренску цркву, то се пе може знати; — могло би се мислити само то, да су га тамо доиијели собом они требињски калуђери, што год. 1775. обновише манастир Озрен, и тијем се аитиминсом јамачно у новоме прибјежишту послужише, пошто је вал>да старпји оаренски антиминс пронао, јер му ето и данас трага није. У погледу онога Владовог ваписа могло би се рећи, да је писан касније, и да не озиачава лице, које је израдило аитиминс, већ човјека, који је тај св. предмет од нехсуд задобио, па га записао незнапој цркви н попу, а за своју душу. Но главни зпачај ог.е стариие лежи у томе, што јп он један од најстаријих споменика ове врстн у Боснн и Херцеговиии, и што служи као податак за сазнање имена херцеговачког митрополита, који је почетком XVI. внјека управл>ао оном столицом. Друго је једна црквена књига, на којој имаде на задњијем листовима овај запис: „Сија књижица Паекалија протопреввитера Марка Марјановића од Озрена манастира" 1 ), а даље нешто ниже: „знати се, кад се покри манастир; од тога времена има 231 годииа, најпослије има 66 година, а прије био кров 165 годииа, и два пута покриван манастнр" 2 ). Оспм ови') Ввлика је штета, што је ова књига у ономе опису онако укратко приведена, мјеето да је поближе и свестрано описана, чиме би се њена удога у прогалом бићу овога манастира јасније покавала бп.га. а . Овај је вапис у неколико историја тога манасгира. Ако би се упело, да оне године: „л.ето 1838." и „љето 1840." што су — како госп. Ђ. 11. наводи, — ваписане на неким листовима псте књиге, казују опу годину, кад је вапис писан, онда би он вначио слиједеће: ако је манастир био два пут нокриван, онда је пошљедње нокривање било ва 66 год^пред год. 1838. односно 1840., дакле год. 1772. односно 1774.; ако је опет прше тога био кров 165 година. онда то значи, да је прво покривање било ва 165 година прије оног потоњег, иди на 231 годину нред годином 1838. односно 1840., дакле године 1607. односно 1609.

јех двају предмета — вели описивач у Источнику — нема у овоме манастиру иикакових других старина. И тако дакле, кад се узме у обзир, да је можда и ова „Пасхалија" својина манастирска, онда су оие 3 србуље, што их спомиње учени г. Руварац, за тим у неколшсо овај аптиминс и ова Пасхахија, једини споменици, који су од онога иекадањег обиља ове св. обитељи до данашњег дана сачуваии и од заборава отети. 9. Судећп према томе, које могао бити основатељ овога св. храма, као и према разнијем прнведепим појавама његове прошле снаге, манастир је Озрен са матернјалне страие морао бнти тако^е у врло повол.иим одпошајима. Он је јамачно имао и готовине, и земаља, и стоке, и доста другог пметка, али су кобне прилике све то уништпле, па је маиастир течајем времепа осиромашио, управо сасвим опустио. Оп је између осталога имао Прије и својих винограда, што свједочи 8емл>игате, које је од манастира око сата удаљено, а зове се „ Манастирска винограднна ". Та је виноградина пространа око 60 дунума (551 - 4 ара) али је већ давно и давно прешла у агинске руке. Почевши од половнне овога вијека, манастир се у овом погледу све мало ио мало опоравл>а и кријепи, пак су све прилике, да је на путу, да достпгне своју пекадању спагу и значај. Год. 1856. обновљена је трудом околног мирског свештенства и народа стара манастирска кућа, која бијаше прпје (јамачно Пошто се ова друга, овдје израчунана година (1609.) потпуно олаже са годином у натпису у погледу понравка манастира у времену игумана Јоакима, затим са годином у биљешци о обновл,ењу манастира године 1775. (види у тачки 10.], то је онда јасно, да је ова Марјановића биљешка писана године 1840., а утемељена јамачно на ономе натпису у цркви од год. 1009. и на иввору, у коме је 08н.ачена обнова од год. 1775,