Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 144

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

скрива Божанствене истнне, не рушећи њихове неизмјењиве суштине, почиње их покоравати личним својим престављањима и сагдасно с њима изврће их ? Ко ће му показати за тим истинити пут? — Мисле једни, да ће им то показати строга критика. Али шта је то критика, која се оснива само на начела разума, ако ннје онај исти лични разум, који може један пут судити право, а други пут погријешити; који о једном истом предмету у у разно вријеме и при разним спољашњим упливима може да суди савршено различно, те по томе и његов суд не може имати правог карактера непобптне истине и пуног себи вјеровања. Може у оваквом случају — други мисле — руководећим начелом бити Ријеч Божјп , која за собом носи карактер безусловне правде. Но Ријеч Божја, ма да без сумње влада таквим достојанством, преставља не више, него мртво слово, из којег сваки може извући такву или другу, по својој жељи и правцу мисли, истину. Устављен при самој Ријечи Божјој, без сваке друге спољашње помоћи, теолог не би стојао на повољнијим условима, него онда, када би изабрао разум за виши критеријум у својем научном ишљеђењу Божанствених истина. У том и другом случају он исто није слободан од опасне крајности рационализма и могућности изопачења Божанственнх истина. Да би се с једне стране успјешније извршило оно, што може учинити корисног наука за раскриће и објашњење Богом-откривених истина, а с друге избјегиути крајности рационализма — неопходно је спољашње руководно начело, које би имало задаћу контролисања, и које би, стојећи над сваким личним човјечијим авторитетом, кодебања и еумња свију врста, било

такођер живим и осјетним начелом, како би тим теолог имао могућност у свако вријеме осјећати га доступпим своме сазнању и непрекидно с њиме равнао сваки свој корак на путу научних ишљеђења у области вјере. А гдје је то начело? Ето га, гдје живи у васељенској цркви Христовој, која га никада не оставља, већ га свагда одушевљава, пошто се она руководи духом истине, који је наставља преко непрекидног низа пастира и учитеља цркве, те зато она никада не стара и не опада већ непрестано расте и успјева у познавању Сина Божијег. Такође се то начело не закључује у разуму, који се често одваја од живе истине, илијекроји по своме калупу, већ у духу истине, или у духу вЈ *ере, које ј *е живо и непосредно доступно религиозном сазиању све цркве, и које је сливено с њеном природом. Ми га нећемо наћи ни у мртвом слову писма, које очекује једпо или друго његово појимање, већ се оно налази у живој " ријечи вјере, која је близу срца сваког вјерујућег (Рим. 10, 8) и коју увнјек проповиједају Богом утврђеии пастири. Ми ћемо наћи потребни ослонац за себе против уклоњења разних врста од истине благочестивости —- у духу вЈ *ере васељенске цркве; овдје ћемо ми такође да нађемо најтврђу тачку за своЈ - е радње и тражења у погледу догмата, а тако и највјернија указања на оне стране, с којих је најцјелисходније разгледати. Садашње стање Христијанства не преставља собом какав год одјељити одсјек, из његове историје, који не би имао никаквог одношаја ни к његовоЈ - прошлости, ни с оним, што га очекује у будуће, већ на протнв оно с г гој'и у непрекидној унутрашњоЈ - вези, како са својом прошлошћу, тако и са својом будућношћу;