Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 145

по одношају к првоме — оно је збир из њега, или закључак, а по одношају к посљедњем — зачетак шегов, који се јавља за извјесне усдове ради свог даљег развића и усавршавања. Религиозно стање савремене православне цркве је онако исто по својој суштини, какво је било сазнање и првјенствујуће цркве у сравњењу с њим; не гледајући на одвећ дуги период времена, није ништа новог добило, а није ништа ни изгубило у својој суштини. Но оно је у многом стојало одвојено од њега по својој спољашњој форми, која, стојећи у зависности од извјесних услова, природно је, морала се покоравати историјском процесу развића и примати савршенији облик. С те стране узето религиозно сазнање савремене цркве преставља закл>учну суштину цијелог историјског процеса развића вјероучења, која закључује у себи све оио, што је био зарадио историјски процес развића и што је црква радо примала у област својег вјероучења, као слично и сродно Божанственој истини; а враћајући свој данак, ова закључна суштина историјског развића Христијанства, јавља се зачећем, које очекује даље развиће. И тако: свеопште религиозио сазнање и дух васељенске цркве — то је руководно начело развића Христијанства, а то значи, да га, односно исљеђења овог или оног догмата вјере, треба разгледати у самом историјском ходу његовог развића, почињући од оног, што је послужило гхочетком томе развићу, а завршујући оним, на чему се оно зауставило, пошто је узело своју опредијељену и закључну форму. Необходно је прибјећи к самој историји христијанске цркве и њу поставити за виши авторитет мисаоне радње у области вјере, јер се у црквеном сазнању изражава опште сазнање, здрави

мисао — тај геније човјечанства, како се изразио Гизо. Историја јасно тврди ту мисао: да црква Христова, ма да се је по потреби потчињавала историјском ходу и допуштала са спољашње стране измјепу и усавршавање, али је она у исто вријеме сачувала непромијењпву његову суштину: дух и силу; Божанствено откриће са животном силом нити се трошило, нити измјенмло, а то је коријен Христијанства. Из свега наведеног у питању о развићу Христијанства ми долазимо сљедећем резултату, којег је врло карактерно изразио св. Иринеј: „не састоји се више или мање зиање у области вјере у томе, да се измишља други Бог, илн други Христос, или други Једннородни, већ у томе, да се прецизно анализира смисао, који се налази у причама и хармонише са садржајем вјере, да се тим раскрива ход ствари домостроитељства Божјег односно човјечијег рода (Соп^г. ћаегез. 2Љ. 1. сар. 10 и. 2 и 3). Исљеђење мнсли оног, што изгледа у истинама вјере да је нејасно, загонетно, али уз то сагласно са садржајем вјере: раскриће и научнп критеријум Божанствених истина — то је она шнрока област, која треба да је одведепа за рад лптне мпсли у односу вјере. Нека расте појам, мудрост, како сваког Хришћанина, тако и све цркве, ал само у једном истом облику, у једној и истој Божанственој истини, једном и пстом одношају. Религија је слпчна организму; и ако тијела с рашћењем година раскривају своје члапове и развијају нх, пиак остају она иста, која су и бпла; цвјетно доба дјетинства и зрели узраст старачкп мсфу собом су са свпм различни, али бадава — старцима ће да буду свн онп,