Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 268

супруту код родитеља — поврати у манастир, гдје остане све до рукоположења, припрема^ући се за свегатенички чин. Године 1817. дође у Сарајево и 28. 29. јуна тадашњи митрополит Дабро-босански Венијамин рукоположи га за дјакона и свештеника. У Сарајеву је тада био један калуђер из манастира Гомионице као јефимер, и тадашњи сарајевски Срби трговци — чурчије зауставе свештеника Стевана за јефимера. У Сарајеву он остане само 14 мјесеци. За сво то вријеме била му је попадија код својих родитеља у Фочи. Ма да су га тадашњи општпнари — кметови сарајевски заустављали, да стално остане у Сарајеву, али његова бујна младост немогаше мировати, него опет оде у манастир св. Тројицу, којом ггриликом сврати се у Фочу да обиђе своју супругу. Иа Фоче неповрати се у манастир, него се крене у Србију на коњу, јер је био чуо да је тамо букнуо устанак. Након неког времена врати се из Србије опет у манастир св. Тројицу, у коме не остаде дуго, јер га митрополит Јосиф позове у Мостар, и дадне му парохију у Стоцу. У овој варошици и околним селима слу.жио је парохију само 5 мјесеци. Ив Стоца крене се право у Фочу беа питања надлежног архијереја; те, кад је чуо владика, поврати га с пола пута и пошаље га у Дувно (Жупаљац), и дадне му ту парохију. Овдје млади свештеник Стеван остане подругу годину. За сво вријеме његова премјештања, попадија његова била је код својих родитеља у Фочи. На молбу његову послије подруг-годишњег његова бављења и служења парохије у Дувну, владика му дозволи да обиђе своју супругу у Фочп. Пролавећи кроа Сарајево он не затече тада у Сарајеву ниједног варошког свештеника, него су околни и оближњи сеоеки свештеницп у стару цркву сарајевску редом долазили, свету службу свршавали сваки дан и народу у вароши чинодјејствовали. Тадашњи митрополит Венијамин не дадне му да иде даље, него заустави га у Сарајеву да остане за сталног пароха, а то је било 1820. године, као што је еам покојник својом рукои забиљежпо на покровцу — воздуху, с којин је покривен био, кад је у гробницу спуштен. Ове године пресели се и његова супруга у Сарајево, и свештеник Стеван постаде сталним јефпмером сарајевсшш, Служећи цркву и народ све до године 1887,

Српско-правосл. црквено-школска општина, — уважавајући заслуге и цијенећи рад и старост свога омиљеног проте, одредила му је доживотну пензију на мјесец 70 фор. И ако је стављен био у пенаију, опет је он од 1887. до 1891. год. долазио редовно у цркву и чешће пута служио, а и нека чинодјејства свршавао на молбу појединих Христијана све донде, док га није старачка не моћ савладала и у постељу свалила. Због ревносне његове службе тадашњи митрополит Амвроси1е произведе свештеника Стевана у чин протопрезвитерски 23. априла 1840. године, а 17. октобра 1882. на предлог тадашњег митрополита, именовало га је ГБегово Величанство цар и краљ за почасног члана АЕ М. Конзисторије сарајевске. Митрополит Сава Косановић, одмах у почетку своје архијерејске власти, — уважавајући протине заслуге у елужби свога народа, — обдарио га је напрсним крстом. Од свијех дотадашњих јефимера, најдуље је прото Стеван проживио у Сарајеву као свештеник и елужитељ Божијег олтара, уживајући од свега народа поштовање, љубав и оданост. Осим тога, он је и све владике замјенивао, кад би који удаллто се из Сарајева по каноничној визитацији у епархији. Колико је иак другова и пароха запамтио, ни сам их се свијех није сјећао. За вријеме његова пароховања, промијенило се је дванаест архијереја и то само у Дабробосанској епархији. До пошљедњег издиханија прото Стеван био је при чистој свијести, и сјећао се свијех догађаја, само му немоћ у плућним органима недаде говорити. Кад сам га једном прпликом на Васкрс питао да ми што год из живота свога као дугогодишњи свештеник каже и прича, он би уздлхнуо и рекао: „А шта ћу да ти прповиједам и казујем, немам ти мој синко ништа доброга рећи. И у путу и у цркви и у овој мојој кући очекивао сам да ме неће смакнути зликовци. Првих година док бијах млађи и тако и тако, али кад остарих бојао сам се и стрепио. Но поред свега страха и зулума, ја сам синко посведневно ишао у нашу стару цркву на јутрењу, литургију п вечерњу, и служио у њој сваке треће а по кад кад и друге седмице. Тревљавало ми се да сам и по пола године сам из дана у дан служио у њој због оскудице у јефимерима, јест, синко, тако је, и