Босанско-Херцеговачки Источник

Св Ј н 8

П.-Х. ИСТОЧИИК

Стр. 2Ј87

нам Хришћанство и прави чувар његова учења православно-хришћанска црква и показује и даје их у изобиљу; ти начини и средства у правим хришћанским породицама изодавна се прилагођиваху — са самим благотворним пошљедицама. Увмимо најглавније између њих. а) Пошто је религија по суштини својој жива вјера у Бога, а орган, који ту вјеру прича, јест у првом реду срце, то је очевидно, да релнгијозну вјеру не може код дјетета пробудити ни размишљање, ни схваћање, за које је дијете по свом природном развићу још неспособио, већ утисци, који дјелује управ на срце. Дијете мора с почетка својим срцем осјетити Бога, својим чуством наћи Га. На дијете, дакле, и морају у прво вријеме дјеловати такви утисци, који би могли изазвати у њему то, тако звано, осјеЛање Бога. Првим извором таквих утисака јест породица; с тога се она сматра првим органом, којим се буди у срцу дјетета осјећај вјере у Бога, и којим се утврђује у њему религијозно, побожно расположење. Као што је познато, живи примјери дјелују у опће дубоко и силно на дјецу, а примјер особа, које сиадају у породицу, оставља у души дјетињој најдубље утиске. С тога, овако или онако стање религијознога живота породице мора а и треба да се прије свега огледа у религијозном раввићу дјетета. Здрави религијозни дух, побожно расположење, које влада у породици, јест први услов доброга религијознога васпитања дјеце. Ако цио живот домаћих буде проникнут живом вј ером у Бога, одушевљен љубављу према њему, И тврдом надом у њега; ако у домаћем намјештају видно и најодличније мјесто буду заувимале не свјетске слике, већ свете иконе, разноврсни св. знаци и пред-

мети вјере, те ако се налаве ту не само ради уљепшања собњег, већ ради побожног почитања; ако се буду у породици строго вршиле све дневне молитве, а празници, постови и све друге установе црквене као што треба поштовале; све ће то заједно на дијете благотворно утицати, а тиме ће се пробудити и укријепити у срцу његову дубоки и стални осјећа]и и расположења; а код таквпх утисака, појавиће се и утврдити сасвим природио у срцу дјетињем чуства вјере у Бога и чуства љубави према њему. Но од свију особа у породици, нема сумње, да мати има највећи уплив на религијозно васпитање дјеце, особито у првим годинама дјечијег живота. И то је са свим природио. Изванредни значај матере у религијозпом васпитању, особито у прво вријеме, кад то васпитање почива поглавито на естетици, истиче из природних особина женске природе, гдје живот срца господује над свима другим странама човјечијег духа, и коју одлшсује према природи човјечијој живот и дубљина осјећаја. По природним особинама и условима своје природе, од свију других чланова у породнци стоји мати најближе своме дјетету, — она зна боље него ико други, потребе његове и 8на најбоље задовољити те потребе. Ушљед тога лични примјер матере, њена искрена побожност, побожно расположење, које се открива у искреној молитви и у другим чиннма релнгијозпога карактера, дјелују изпанредно заносно на примчиво срце дјетиње. „Мати, предмет цијеле љубави и њежности, дјетета, стоји побожно и моли се пред иконом Спаситељевом: дијете посматра сад њу, сад икону — и не тражи да му се потанко разјасни шта то значи. Ето, то је прва, нијема лекцнја богопознања" (ив слова високопр. Амврос.). И