Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 288

Св. 7 и 8

колико таких нијемих лекција може пружити мати — Хришћанка своме чеду од првих дана његова живота! „Она пази, да јој днјете не остане ни једног часа без ев. крста, који је прнмио на св. крштењу; она у присуству дјетињем прикива св. икону у соби; она призива на њу ангела — хранител.а. Тек што се покажу у очима дјетета први знаци свијести, тек што му почне језик тепати прве ријечи — она га приноси св. икони, пред којом гори кандилце, и, показујући иа њој образ Спаситељев, говори: То је Вого! И сретна ли дјетета, које одмах I с првим ријечима, које протепа, усвоји то свето и поштовања достојно име! Од тог једноставног начина произлази, да се многи Хришћани не могу сјетити времена од кад су обрав Спаситељев завољели... Ту прву представу о Богу, која је положена у чисто уображење дјетета, попуњује и разјашњује мати иконама Богоматере и светих угодника божијих" (из сл. преосв. Амврос.). Новим извором благотворних утисака, којима се буди и учвршћује у срцу дјетињем чувство вјере у Бога и оданости према њему, мора се признати тхјеКавање храма божнјег. У храму је друго уређење, други намјештај, други украси него у кући, гдје жнви породица. „Дпјете у храму: љепота храма, расвјета, свијетле одежде свештенослужитеља, појање и мнрно стајање богомољаца, окренутих олтару, свештени чини, одсутност предмета свагдањег живота, недопуштепо пепобожпо кретање, захтјеви да се обрати иажња на нешто више, изванредио — све су лекције побожности пред Богом'*. (из сл. преосв. Амврос.). „Хришћански родител.и вјерују, да дјеца добпвају у храму божнјем благослов, да се особнто овдје усијава у њихове душе сјеме вјере и по-

божности. Ми се сјећамо, да се је у наша срца уселила још из млада побожност, кад су се свп прису гни у храму молили побожно; ми се сјећамо чувства радости, које нас је обувело на велике празнике, особито страстне седмпце, ми се сјећамо, како радосно куцаху срца наша на свијетли дан Пасхе. Ми знамо, да су нам остала не само у памети већ и у срцу нашем најглавнији догађаји из живота Спасптељева, да су нам још од тога доба позната чиста молитвена расположења и омилио нам храм божијн. А све то узето скупа — велика је добнт; то су покуси духовног жнвота, који се зачиње, и свети осјећаји опћења с Богом. И ко пије стекао тог духовиог блага у дјетнњству, тај ће га тешко икада касније стећи" (из сл. преосв. Амврос.). Нека дјеца, присуствујући код свршавања црквеног богослужења, миого што-шта и не схвате, али ће она осјетити срцем својим, да у храму невидљиво присуствује сам Бог и дјелује благодатна сила божија. Најпослије, велики нзвор утисака, који пробуђујући дјелују на религијозпо чувство, јест прнрода. 1Безин живот, слике, разноврсни предмети и појави могу и у најнеосјетљивијем срцу иза8вати осјећање трагова божијег свудаприсуства. Суице и ввјездано небо, шуме и дубраве, горе и воде, љепота билипског и животињског царства, промјена годишњих времена, бура, гром и муња, вјетар, облак и киша, све су то такови предмети, које кад дијете посматра, не може а да не осјети присуства више силе, и које посматрајући може васпитач згодно развијати религнјозна расположења у срцу дјетињем, обраћајући осјећаје и уображење његово к Богу. Оваким и сличним упливима и утисцпма и мора се код религијозног васпи-