Босанско-Херцеговачки Источник

С*р. 358

Б.-Х. ИСТОЧНИК

С*. 7 и б

„Православном црквеном праву" од Др. Никодима Милаша, на страни 600 ој: „Не само што се допушта, него закон још и препоручује, да се разведени супрузи по могућности опет помире и успоставе своју нређашњу брачну свезу (Испор. Номокан. XIII, 2 (Љ. I, 274 и сл.). У оваком случају, на име, ако се разведени супрузи споразумију, да ће опет у брачној свези живити, тада сходно прописима закона мора се поступати потпуно онако, као да се са свијем нови брак склапа и мора бити строго очувано све оно, што је установљено за обичнп брак.! Ово исто прописује и § 118 аустр. грађ. законика: „Ако растављени супрузи хоће да се опет сједине, мора се ово сјединење сматрати за нови брак, и извести са свима свечаностима, које су по закону потребне за брачни уговор!! Даље у књизи и расправи „0 разлозима, који раскидају брачну везу, и о судском поступку у парници за раскид брака", коју је написао Тома Алагић, прота, професор богословије, стоји на страни 98. написано: „Из овога излази да је слободно мужу н жени помирити се, п опет у брак ступити. Апостол Павао препоручује мужу, да не пушћа своју жену, него да се помири с њоме (I. Кор. гл. 7., ст. 11.). Као што се види из касније прквене праксе, црквене поглавице ишле су на то, да се развјенчани муж и жена опет помире, ако нијесу били томе противни вриједни разлози т. ј. ако није било нешто код мужа или код жене, услијед чега не би могао брак дуго остати и своме задатку одговарати. Кад се помире муж и жена и јаве позваној власти. да желе опет заједно живљети, онда ваља онако поступати, као и први пут, кад је склапан брак, т. ј. ваља тражити допуштење од родитеља, ваља их три пута у цркви огласити (ако владика ово не опрости), треба брак наново благословити и т. д. У Србији услијед одлуке архијерејског сабора од год. 1865. (сн. о) само одузимљу пресуде од измирених супруга, и шаљу се епископу, да их благослови, и тијем добија брак своју вриједност, као н први што ју је имао". Исправак и допуна о макастиру Озрену. На дотичноме мјесту мога члашса о манастиру Оврену, погрјешно је наведено, Јсако госд, Иларпјон Руварац није навео,

одакле је узео биљегаку о томе, како су требињски калуђери Јоаникије н Јоан, обновили манастир Озрен год. 1775. Но иста биљешка узета је из „ Срискодалматинског Магазина" за гођину 1861. стар. 73., чиме ону моју погрјешку поправљам. Како ми један мој пријатељ пшпе, гласи дотично мјесто обнав.љању Озрена, које он узе из књпжевних радова архимандрита II. Дучића, књ. I. стр. 85., овако : „1775. п то /гкто ви на восни сиии(кк)» тарћ гмша, и вигаше од негл крло сиротинн, и ок^ксн на к $прес8 з лк»ди све пракиЈ1 !(к. И ек то л ^кто а 'кнокише тр(кински кадбћерн илино <ик 1шаникие и Јлшшк, окнокнше (Иондстнрк Озренк, \рд <ик стго Николе. И снк> книг8 приложи\к лзк гр^кшни иро /Иона\к Ои« Л1бшнк пред ско1о д8ш$, длл18е к-кчнн спо /иенк Ког да гл прости. априлл д данк 1777." Овај запис налази се у виду биљешке напошљедњем листу окгоиха, што је штампан год. 1592. у Москви, а био ваљда својина манастира Озрена; сад се налази у манастиру Житомишљићу. Радујем се, да могу и овај податак прндодати ономе своме отшсу, као што могу навести још и то, да ми исти пријатељ јавља: да код Требиња, у шуми, близу манастира Тврдоша имаде црква „Мрачевица чије име очевидно долази од ријечи „ Мра/аа, — Мратињ-дан" , па би то могла бити она црква св. Мине, Виктора и Вићентија, чији антимиис посвети године 1532. херцеговачки митрополит Марко. Исти мој пријател^ јавља ми, да ће на скоро походити оно мјесто, да што више сазна о тој цркви „Мрачевици". 1. VII. 1863. Атом.