Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 264

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и ^

противности, које се не могу никако довести у склад баш ни са онијем становиштем, већ га на против управо слабе и обарају, или у најмању руку неправилно и нетачко престављају ток црковне прошлости у овој земљи. Неколико примјера нека оправдају ово моје тврђење. 1. Ученп писац на стр. 207. вели, да је српска дрква у Босни (не вели које конфесије) до Кулина бана била како тако на миру, а истек за његове владе достала се мучнијех прилика, једно са стране римске, а друго са стране богомилске. Тај навод није основан, пошто је борбе у оба правца морало бити, а и било је много прије од Кулиновог времена, што и сам писац на стр. 179. посредно допушта. Богомилство је отпочело свој рад у Босни много раније, па баш и прпје од доласка протјеранијех јеретика из србијанске државе, па за то неће бити чврст ни онај навод, да је јерес у тој земљи покренута богомилским прпб1еглицама, које као да је протјерао краљ Бодин, кад је он и Босном владао, па их и одатле прогоннти могао. 2. Тако исто неће бити основан ни опај пишчев навод, да }е бан Кулин са својим родом и народом прешао у Богомиле, а оставио римску вјеру , због тога, што није пристхо, да се босанска и хумска епископија, које су онда по томе имале бити католичке, потчине спљетској надбискупији. Већ само Кулиново богомилство врло је проблематично, и није доказано, а још је невјероватнији факт, да је Кулин са својим народом припадао рпмској цркви, о чему нема никаковијех доказа, па ено још и сам писац на стр. 226 говори, како се католичка црква у Босни појавила тек у времеиу особитог множења и јачања богомилске секте, (за Кулина) кад се папе као умијешаше у борбу православија са јеретиштвом, да помогну ономе првом, а у ствари да раде за интересе римске цркве. Па и сама примједба на стр 209 силно побија нисца, гдје вели: како се ономе потчињавању зкестоко противила босанска православна црква, по чијој су жељи и молби као и жељи и молби бана Кулина год. 3197. посвећени неки босански епископи у Дубровнику. (Колико несугласица у ово мало ријечи!) Да је Кулин бан са својим народом припадао рнмској цркви, и да се противио ономе потчињавању спљетској надбискупији, тој претставници свију противника словенске службе и писма; зар је зарад независности своје, тобож босанске

српско-католичке цркве морао бјежатп баш у Богомиле, кад би сасвпм природно било, да је потражио заклона у онда јаком и напредујућем православију, тој заштитници народне службе и писма, која је баш онда напињала сву своју бујну снагу, да се отресе свега што бијаше грчко и латинско, и у коме је покрету јамачно, и у истом смислу учествовао и сам Кулин! — Додајмо к томе још и околност, да онда Хум није био у саставу босанске државе. па је тадај јасно, како су на слабом темељу изведена она тврђења преосвештеног писца. 3. Још је силнији онај промах пишчев, кад на стр. 210 наводи, да је темељ познатој „цркви босанској" ударен иза великог оснажења богомилске јереси услијед Кулиновог прелаза, која да је тада уредила своју јерархију (дјед и 12 стројника) и прозвала себе: г 1штаренска сриска босанска црква. „ Црква босанска " спомиње се већ много раније, а њен правн и ис^ински назив није онај, што јој га писац пришива, већ онај, како нам га покмзује наслов њеног другог, досад познатог старјешине, у ријечима: „нди-нкННКК Н (ККкрШНТМК цркки КОГКНКГКОН ГОГПОДИНк Д^ДК .ии.њокпнк" 1 ). Па и навод онакове врсти јерархијског устројства у цркви босанској такођо је нетачан, и управо хипотетичке природе. Поједини писци оснивају то своје извођење на једноме мјесту у исправи Херцега Стефана од год. 1453. ГДЈе Се ВеЛИ : _И Н.1 ТО ПОГГЛКНГ.ИО ГК^ДОК! Н Гк)КДНТ!,1! К^р( НЛШ! Д"&ДЛ КОГКНћГКОГД И ШНИ.11 ЈЈ|, ПОГ.МКИТНП^К крмтимнк" (други пут: „и јј |_ Јтронннко.ид"), али ничим није доказано, па и не може се доказати, да ли су ова мјеста речене листине прави израз оновременог облика управе „цркве босанске", или само случајни склои свједока, којим Херцег Стефан хоћагае, да утврди мир са сином својим Владиславом и одметнутом родбином и властелом, гдје се осим духовнијех лица, спомиње још: „н К1. илшни^к пж.шннт^к В .штм,]", који би онда према дотичној логици, сачињавали ваљда какав вид државног савјета. Кад би стајао навод иишчев, да је организација секте богомилске у Босни проведена истек иза прелаза Кулиновог у јеретике, онда би то био најбољи доказ, да она значајна „црккккл когкднкскл" Није б и.1 а јеретичка, јер је оиа постојала и била организована миого раније од владавине Ј ) Вознацин: Историја государства сербскаго 1. 93. — У расправи монаха Гепадија, Источник 1890. стр. 99,