Босанско-Херцеговачки Источник

Св Ј и §

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. Ш

Читуља.

■ј- Михајло ЧавиЋ, парох рогоушки у бугојнском | протопрезвитерату. Дана 27. јуна 1893. у недјељу у 1 сахат по подне, овај — болни и измучени од дуготрајне у стомаку — по доказима љвчника љуте бољетиде, премпнуо је и преселио се у вјечност у 58. години староети своје, а сјутра дан у 4 сахата по подне, тјело покојниково опојаноје у бугојанеко-чепуљској дркви у храму Рождеетва иресвете Богородице, од петорице свештеника најме: од покојникова зета Стеве И. Давидовића проте и члана конзисторије, Косте Поповића пароха зеничког, Луке Лукића овдашњег пароха и надзиратеља, Јовано Обрадовића пароха доњовакуфског и Боже Грабежа пароха оборачкога, а по том сахрањен је код исте цркве у црквеном земљишту, што је покојник још за живота евога платио цркви и оградио мјесто на којем је и сахрањен 1 ), а у присуству многобројног народа и чиновништва котарског у мјесту. У цркви говорио је слово овдашњи парох ц надзиратељ Лука Лукнћ, и описао заслуге овог старог свештеника. Покојник је рођен у селу Јагодићима (протопрезвитерат бугојнски) од родитеља Мијата и Савице Чавића тежака б. септембра 1834. год. 1Бегов отац, који је науку много цијенио, даога *) Прото С. Н. Давидовић, послао је покојном пароху Чавићу 22. септембра 1889. из Б. Градишке 149 Форинти да се с тим новцем плати крст надгробни за његову пок. супругу 5 дал»е два мјеста т. ј. за покојницу и друго од десне н,ене стране, за њега, за ограду око гробова, парастоса за годину дана и још неке погребне трошкове.

је да учишколу. Год. 1863. 21. и 23. маја рукоположен буде за свештеника у Сарајеву од Митрополита Игњатија и одређена му је била парохија у Јањи посље опвт у Травнику. Године 1864. по смрти почившег свештеника Саве Лукића у Чипуљићу буде одређен у парохију садању рогоушку у којој је бно парох све до евоје смрти. Као парох у овом времену његова живота и његове пастирске службе у парохији рогоушкој, показао се је покојник као реван дјелатељ и добар пастир, како у цркви тако и међу парохијанима својим. Због тога и поносили су се њиме његови парохијани, које је он знао поучпти и у свакој духовној потреби задовољити. Била кпша, био мраз, и цича, он је на свакн позив својих парохијана без отезања одлазио у домове њихове и свршавао им религнјозне обреде. Понекад је због удаљености парохије и ноћу путовао и празником у зору повраћао се цркви овој, у којој је чредно недјељом и празником божанствену литургију обављао. И у великој дуготрајној својој болести вршио је своју пастирску службу, ишао је у парохију болестан све док се је могао и мало на коњу држати. Покојник је био удов а иза себе оставио је једног сина ожењена Милана, снаху и двоје нејаких унучади женских. Осим тога оставио је своме сину прилично иметка у земљи и једну лијепу кућу у БугоЈну. Вјечна му памјат ! Л. Л.

Сриско-православиом свештенству и црквеиим општинама у Босни и Херцеговини.

Најпонизније потписана оставши по смрти мога мужа Јоце Милановића из Бласенице сиротна са шестеро нејако дјечице без ниђе ништа, на у овакој оскудици и врло јадном стању принуђена се налазим најпонизније замолити српско-православно свештенсво и црквене општине да би ми у неколико олакшало —■ да би благоизволио кога добродјетеља Србипа понудити, нека би ми двоје мушке дјеце од седам и осам година примио,

те их или у школу слао или занату каквом учио. У Власеницама 30. јула 1893. Поннзна: Милка Мидановића. удова. Број 1655. 1883. Ова молба препоручује се и од стране АЕ Митрополитске Конзисторије Дабро-босанске епархије. Из сједнице конзисторијалне 12. августа у Сарајеву.