Босанско-Херцеговачки Источник

6 *р. 382

теријална. Наш народ — и сеоски и варошки — ча пазарима у ове даие деморалише се, хладни према вјери, не посјећава својих светих храмопа и не слуша Божије ријечи, него пијанчи и на штету своју душевну и тјелесну немилнце троши ону своју крваву зараду, којом му треба порез платити и своју дјецу исхранити! Ко је дужан подизати свој глас противу ове незаконитости, која је готово зло у народу? Ми, свештеници, духовни народни пастири на првоме мјесту; мн смо дужни народ чувати од сваке његове незаконитости и неваљалства и тешко иама, ако се својој дужности незадовољимо! Али при том опет нпко нека не помисли, да ово ми радимо из какве наше — свештеничке -—- личне користи. Нас на ово закон и наше дужности познвљу, а вама, господо, који мислите, да није тако, с молбом довикујемо: узмите свето писмо у руке, проучите га и озбиљно просудите, па ћете се увјерпти, да је све оно, што Бог од нас захтијева, опредијељено једнно на нашу душевну и тјелесну срећу, н да ми овпм само испуњавамо своју обавезу, која нам је самнм Богом дата по оној св апостола Павла: „ настој у добро вријеме и у невријеме, ткарај, заиријешп, умоли са сваким сношењем н учењем (2 Тим. 4, 2.) Закон Божији, устави наше св. матере цркве и закони грађански налажу нам, да недјељне и празничне дане проводимо свето, у мислима о Богу, у молитвама, у поучавању из слова Божпјега и у вршењу добрих дјела. Дани недјељии и празничнп нијесу наши, него Божијн, за то у њих треба да оставимо све послове и бриге снјетсгсе. Нолшм деик с8г>пЛтнк1И еже сватити его: шест г к дн1И д-клан и сотпориши к-к них^к ес/к д'кл4 ткоа: в г к д1нк

же С6ДЛ4МИ с8ккшта. Господ^ Еог8 ткоемК 4 ' (Исх. 20, 8) казано је у Божијем закону. Полши, т. ј. сјећај се, кад је дан суботнн (одморни), да га светкујеш и пемој вријеђати ову четврту Божију заповијед. Ово је једна од најстаријпх заповиједи и дана је од самога Бога прародитељима нашим још у рају; али су је људи доцније заборављали, па је потребно било да се напомиње. И тако Бог је наредио дан суботпи, а за нас Хришћане — недјељни и празнични да светкујемо и да се одмарамо од обичних послова и радња у нашем животу. Но овамо, гдје се у ове дане држе пазари и воде трговнне са свпм је другачије. Ту су пазари и дућани пуни народа, а цркве у варошима и околиим селима празне. Ту се у црквама приноси бескрвна жртва за гријех свију људи и говорп се Божија ријеч, а на пољу пред црквама (у пазарима) чује се највећа врева и вика, чине се бестидна дјела и говоре најгадннје ријечи, као: лаж, обмана, свађа, размирице, псовке сваке врсте ; пнјанчи се, лумпује и чпно још друга којекаква дјела, о којима по рнјечима св. апостола Павла: срамно је и говорити (Ефес. 5, 12.). Овако држање св. дана ужасно је врпјеђање Бога и јавно гажење свете Божпје ваповиједи. Ми, свештеници, ако у оваком случају затворимо своја уста п тиме овоме безакоњу на руку узидемо, велики ћемо одговор дати пред Богом; али и онп, који не послушају гласа пашега неће нзбјећн заслуженој Божијој казни. Браћо! Клонимо се од овога великога иашега зла — непошговања св. Божпјих дана да пе дођемо до тога, да их не узумједнемо разликовати од обичнпх, простих дана. Ако се уздрже пазарн у недјељне и празиичне дане и узводе трговине онда, када ће народ у цркву долазнти и када ће се пред лицем Божијнм