Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 370

вања, лаковјерпог ионо1јон ,а или пеисти- и не постоји, или бар ие онако, како се нитог изнашања оног, што у самој ствари то хоће да престави. Из кон8псторијалнр сједнице, у Сарајеву, 9. септембра 1893. г. АЕ и Митрополит Дабро босански: Ђорђе Николајевић.

V) Кратка методика вјеронауке Н. Страхова. Превео Јован Петровић, кр. катихета и нрофесор на кр. вел. гнмназији, реалци и учител>ској школи у Загребу. (Наставак.)

п. Кратка методика наука вјере. I. Важност вјеронауке, као учевног предмета. Под именом „вјеронауке" разумије се скуп свију оних предмета, којима се саопштава религијозно-наравствена обука.

ученика овај или онај посебни, једнострани свој специфички уплив, —• или на пр. буди и развија особито његове интелектуалне силе, а врло мало дира друге способлости душе — чувство и вољу, или дјелује особито на област чувства а

Ова пошљедна, у каквом год би се обиму | слабо буди познавајуће силе; и при том

и саставу предавала у школи, увијек Је ишла и иде ттоглавито за тим, да упозна ученике са свима основним и битним појмовима и захтјевима хришћаиске религије, како их тумачи православна црква, и да им се даде могућност да ступе у правилни и разумни одношај према религији. Из овако опширне задаће вјеронауке као учевнога предмета школског, разјашњује се сама од себе впсока важност његова у реду других учевних предмета. Ако нема сумње, да ништа тако не обухвата различне стране човјечијег духа, и ништа их тако снажно не води најсавршенијим нормама живота, као религија: онда је очевидно, да ни један други учевни предмет не може показати тако потпуног, дубоког и тако одлучно благотворног уплива па духовно — наравствену природу ученика, као вјеронаука, «уја т *ИЗ^адаћу, да ученика доведе да ф "илно усвоји битне стране ОООООООС ДРУ ГИ учевни предмет,

ј

дма на духовну природу

сваки други учевни предмет па и онаЈ, који потпада под његов уплив, било то познавање, или чувство или воља, нигда неће моћи иостићи тога, да узвиси ученшса до најсавршенијих норми. Једино вјеронаука у оба случаја. између других учевних предмета, заузима искључиви положај; с једне стране, — по самом својству његова садржаја -— припада му, цесвојствепа другим предметима, — пуноЛа и свестраност дјеловања на духовну ирироду ученика; с друге стране само он један, који има за предмет своју узвишену област религнје, може узвисити свијест ученика до највиших и најсавршеннјих норми у одношају према свима иајважшуим странама духовног живота човЈ 'ечијег. Само се по себи разумгувЈ да обучавање у вЈ *еронауци, ј'ош никако не саопштава ученицима позитивних савршенстава, већ оно управља њихове силе најсавршенијпм нормама живота, упливом његовим одређује се код ученика здрави,

/

У