Босанско-Херцеговачки Источник

Св .9 нормални опЛи правац, опћи склад цијелог духовног живота. И тиме заиста, обука у вјеронауци мора имати одлучног уплива на судбу цијелог каснијег живота ученика, јер је несумњиво, да овакав или онакав начин живота сваког човјека зависи највише од тога, какав су правац у перијоду његова васпитања добиле његове душевне силе. А из свега тога види се, да вјеронаука, као учевни предмет, не само да по праву има ме1}у другим предметима школским своје мјесто, већ њему, неоспорно међу другим учевним предметима припада прва важност, — он се мора узвишавати над осталим предметима, мора бити душом цијеле обуке. 2. Цијељ предавања вјеронауке. Ако обучавање у вјеронауци има у опште за задаћу — да доведе ученшсе у правилан и свЈестан одношај према религији, то код одређивања посебних цијел.и религијозио-наравственог образовања мора бити правцем, очевидно, не какво год апстрактно, научио посматрање религије, већ потпуно разумијевање исте, као оне живе силе, која се појављује непосредно у човјеку и дјелује на њега. Говорећи иначе опредијелити цпјел. обуке у вјеронауци — значи показати, како се мора та обука односити према духовној природи човјечијој, какав уплив мора та обука имати на оне моћи човјечијега духа, које стоје у свези с религијом и морају се битно у њој појавллшати. Само у том случају за предавње вјеронауке могу се опредијелити такве цијељи, које 8аиста могу бнти руковође у том дјелу, и цијело предавање може постављено бпти на тврду, реалну подлогу. До данас се није још установила у методици тога предмета опћа формула, која би опре/уељавала цнјељи обуке у

Стр. ЈН вјеронауци. Опредјељења тих цијељи, која сад постоје код нас, страдају баш стога што се изводе из апстрактнога схваћања религије. Тако н. пр. Вјетвеницки истиче за обучавање у вјеронауци двије специјалне цијељи: наравсшвено ирактичну и чисто религи/озну. Алн, јасно је, та је формула тако неодређена, да у погледу реалнога садржаја њеног неможемо добпти јасне представе. Истакиуте двије цијељи обуке предетављају нам нешто, гато се не може практички схватити, јер се једно у другом губи: јели могуће у самој ствари схватити једно наравствено васпитање, без религијознога ? јелимогуће схватити чисто религијозно васпитање, без наравственога ? — Таква нејасност у истакнутој цијељи обуке у вјеронауци мора у самој ствари имати врло важне неприлике у самој практичкој основи предавања, с тога, што се код нејасних цијељи, очевидно не могу правилно употријебитп посебна учевна срества, нити може бити правилна темеља у цијелој методи обуке. Све те неприлике не могу се превидити ако се при одређивању цијељи религијозно-наравствене обуке полази од расматрања религије у њеном живом одношају према природи човЈ*ечијега духа. Предмет вјеронауке — религије по самој суштини својој ниЈ*е нешто одијељено од природе и живота човЈ *ечијега духа: религијом називамо ми зајединцу скију оних побуда ума, срца и воље чокЈ *ека, које имају одношај према кигаему, падчувственому свијету. У њену област, на тај начин, спада уједно и област представа, и област чувстава, и — тежње човјечије — те по томе у цијелој природи религије можемо разликоватн трн стране: иншелектуалну (умну), емоцијоналну (срдачну) и наравствено-ирактичку. Отуда се види, да, ако обука у вјерона-

в.-х. иетсинт