Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 372

Б-.Х. ИСТОЧНИК

уци, према својој задаћи, има да доведе ученике у правнлаи одношај према религији, онда, стецијално , то значи, да она има довести ученике дотле, да ју правилно усвоје са сваке од ове три указане стране, да она мора дати и уму, и срцу, и ВОА.И ученика управ такав правац, који би одговарао духу и садржају религије. Дакле, према тројакој природи религије, обука у вјеронауци мора имати три цијељи: иптелеткуалну : емоцијоналну и наравствено-ирактдичпу. Прва цијељ, очевидно, мора се састојати у узвшнавању ума ученика до оних високих и чистих представа и појмова, који се односе вишему, надчувственому свијету, које даје откривена религија и тумачи православпа црква; друга — у побу|>ен.у расположења и чувстава, који одговарају опћем духу и појмовима религије; шреКа — у побуђењу живих и слободних тежња на рад, који се слаже са заповиједима религије. Тако се морају представљати цијељп религијовно-наравствене обуке, у колико се оне одређују самим суштаством ствари. Но зауставити се при обуци у вјеронауци на тој општој представи шегових цијељи неби било довољно. За то, да би та обука могла имати већег интереза ва живот, да би и она могла имати што је могуће плодотворнијег уплива на ученике, потребно је, да се код обуке имају у виду они посебни услови, који се могу опазити у овом или оном саопштеном религијознонаравственом стању — како самих ученика, тако у опће и оне народне масе, којој исти припадају. Ти условл и морају дати наведепим цијељима обуке ону одре^еност и конкретност, која је потребпа за животни практички основ тога дјела. Такви услови, разумије се, могу бити веома равличити, али ни један од њих не може умаћц оку вјероучитељеву; само

у томе случају може он у свом раду стати на чврсту подлогу, и његов носао може имати внжности по живот. — Посматрајући ролигиозно-иаравствени живот нашег простог народа, из кога највише долазе ученици у наше основне школе, не можемо а да не примјетпмо, да тај живот, узет с које му драго стране, већим дијелом има такве услове — који су врло непријатни за здраво религијозно развиће каснијег покољења. Тако, што се тиче, интелектуалне стране религијозног живота народа, то код таквих непријатних услова мора цвасти: с једне стране — одсутство истинитих, правилних религијозних појмова и представа, с друге стране — већа или мања розграњеност појмова и представа лажних, сујевјерних, које увијек штетно дјелују на сву хармонију народног живота; упутрашња (срдачна) страна религијознога живота народа или се показује одвећ једнострана (власт религијознога страха) и кадкад узима неке ненормалне, нездраве побуде, или обратно, бива често као 8аглушена; наравственопрактичка страна бнва већим дијелом лрпнена разумне самосвијести и слободиога карактера. Будући да те недостатке који се налазе у религијозпо-наравственом животу простога народа, са свим природно могу усвојити у већем или мањем степену дјеца, која ступају у школу, то је очевидно, да се ова пошљедиа (школа) мора својом релнгијозно-правственом обуком одупријети тим недостатцима. Наведени недостатци, разумије се, не морају се опажати баш на ученицима, али се они могу касније иепријатно појављивати на њиховом религијозно иаравственом животу; у сваком случају мора школа на супрот стати могућем упливу њихову, и стога, тежећи да даде свима духовним силама ученика здрав религијозни правац,