Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11 Такова шта вјеровати значило би онда допустити материјалистима, пантејистима, атејистима, скептифша и т. д., да држе за истинито хвихова лажна вјеровања. Материјалисти се чини, као истинито, да човјек нема душе; пантејисти, да је Вог душа цијеле васионе, т. ј. да је Бог то, И1ТО и свијет; атејисти, да нема Вога; скептику, да нема истине, и т. д. Узалуд ће неко разлозима доказивати материјалисти, пантејисти, атејисти, да хр^аво мудрује, он ће одговорити: „ја

Отр. 435 сам увјерен о истинитости мојих мишљења, јер сам добро просудио", На онаковом хрђавом принцшшју стоје данас протестанти, и од туд у оној религпји преко 800 разних секта. На основу слободног мудровања Соивш и Псћ^е дошли су до негације сваке вјере, — сваке истине. Пађене (Книн), 5./1Х. 1893. Љубо Нер. Влачић, свештеник.

источник

Кратка методика вјеронауке Н. Страхова.

Превео Јован Петровић, кр. катихета и професор на кр. вел. гимназији, реалци и учител.екој школи у Загребу. (Мјесто наставка свршетак). 5. Облик предавања вјеронауке

Од двају основних облика обуке догматичког и јевристичког — дуго је владао у нашим школама при предавању вјеронауке први облик. Па и онда, кад је предавање других предмета због прерађених захтјева рационалне педагогије, која постави за темељно начело обуке васпитни и развијајући уплив исте на ученике, почело усвајати све више јевристички облик (као такав, који код других услова рационалнога предавања може дати обуци баш тај уплив): предавање вјеронауке задржало је пре^ашњи — догматички облик. А ако се је у пошл.едње вријеме и покушавало, да се постави предавање вјеронауке — у погледу сног облика — на онај рационални пут, на који је постављено и предавање других предмета, то су сви покушаји били некако неодлучни и тицали се само спољашње стране ствари. Мора се примјетити, да ]е у старој школи, док је владао до-

гматизам у религијозној обуци, обични спољашњи начин предавања вјеронауке, било акроаматичко излагање; изузетак у томе тицао се само Катихи8иса, који је једини од свију предмета вјеронауке одавна усвојио катихетички (питање и одговор) облик излагања. Пошто овај иоитљедњи облик — катихетички, и код догматичког карактера обуке, има без сумње важна преимућства кад се сравни са чисто акроаматичким обликом с тога, што, премда он и не пзазива самосталног рада код ученика при обуци, ипак у сваком случају чиии, да учеиици лакше усвоје предавање: то први покуси, да се измијени начин предавања вјеронауке у погледу облика његова — састојаху се у покусима, да се катихетички облнк протегне на све предмете вјеронауке. Но тај се облик с почетка уводио само као доиуна акроаматичког облика, и није се бикако примјењпвао самом предавању знања, већ је одре^ена била да се олакша схва-