Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 436

В-.Х. источник

Св. 10 и 11

кање, да ученнци више контролишу и репродуцирају саопћено им внање: а облик иредавања остао је и на даље акроаматички. Катихетички облик уиотријебио је први пут прота Романов за учење молитава у свом упутству: „ЗаконтЈ. Кожж дла рбсс. нлр. шко/П^" ; за тим је тај облик унешен био и код обучавања свештене Историје. Но очевидно је, да потреба катихетичког облика код предавања вјеронауке ни најмање не мијења суштину дјела; при такој измјени правца религијозне обуке, догматизам као и одсуство самосталног рада од стране ученикб — остаје у потпуној снази. Ствар предавања вјеронауке не мијења се у својој суштини ни оида, кад; се употријебл>ује при предавању катихетички облик, већ кад при катихизирању вјероучитељ сам пита и сам одговара; истина, да се при том обука знатно олакшава и у обуку се уноси вшпе свијести. али се самосталан рад ученика ипак не изазива. У опће, употребом катихетичког облика при предавању вјеронауке, ма и у пошљедњем облику, само се даје љепша еиољашња одјећа пре^ашњем догматичком облику. — Најпослије, тек се у најновије вријеме могу у педагогичкој литератури срести покушаји, разумије се — још доста неодлучни и одвећ једноставни, — да се у предавање вјеронауке унесе и јевристички облик. Факт очевидног нерасположења писац& упутстава у вјеронауци према јевристичком облику налази за себе оправдања у том распрострањеном погледу, што вјеронаука по самом свом суштаству као да искд.учује могућност, да се тај олбик употријеби при предавању; постојало је а и сад неки подупиру то мњење, да као што су истине, које спадају у садржај вјеронауке, дате божанственим откривењем човјеку готове , с почетка имале

одређени облик , то се дакле оне и морају у истом облику саопштавати ученицима; да њих не треба никако сматрати за такове, које подлеже какној год поправци и допуни, по томе се оне могу предавати само догматички а не јевристички. Али се тај поглед не може признати основаним, јер нам у њему избија на површину слабо схваћање саме суштине јевристичког облика. Овај пошљедњи облик не треба схваћати тако, као да се њиме иде за тим, да ученицп самостално нешто откриуу^ самостално тлронађу, суштина тог облика захтијева само, да би се обука састојала не у једном пасивном иримању само нечега онако , што се и како се предаје, него да би ученици, полазећи од какве год дане им тачке, опирући се на нешто познато, долазили — по могућности до цјелине — тек постепено, истражујући и размишљајући непрестано сами, — разумије се, — руковођени при томе увијек учитељем. А схваћен у том виду јевристички облик не само да га не искл.учују својства онога, што спада у садржај вјеронауке, већ је на против, овому при обуци од велике помоћи. У самој ствари, у вјеронауци можемо показати не једну такву страну, гдје је употреба јевристичког облика са свим могућа. Прије свега, не подлежи сумњи, да обука у вјеронауци мора имати за задаћу, да упозна ученике са истинама и фактима религије не само теоретнчки, већ да и дјелује на њихово наравствено чувство и вољу, да пм покаже да је могуће и како треба да се усвојени хришћански назор примијени у животу. У тој ствари вјеронаучне обуке, која се састоји у иримјени на живот, прије свега — и открива се могућност примјене јевристичког облнка. Нека се на пр. ученик упозна са којим год библијским дога^ајем, који садржи у