Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

В.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 439

заиста се увијек не испуњује: ова или она схема, која се код те системе увме ради разређења учевнога материјала често захтјева да се неопходно узме за почетак обуке оно, што није никако неопходно за то вријеме, а при томе је и доста непојмљиво за ученике, — а може се добро усвојити само уз претходно познанство са другим знањем, које се, ипак, по тој схеми ставља на пошљедњи ступањ обухсе. Б. Други начин спајања предмета вјеронауке састоји се у њиховом паралелном разре^ењу. У најновије вријеме препоручује тај начин као најсходнијп г. Ширски у својој књизи: „0 прспод. зјк. еожЈа ". По системи, која се предлаже у тој књизи, мора се И8учавање сва четири предмета вјеронауке започети истодобно и ићи паралелно, при чему се ипак сваки од њих мора „предавати посебно, чувајући потпуно своју самосталност и не мијешајући се с другим предметима". Нема сумње, да та система ивбјегава оне недостатке, који су својствени првој системн; али у исто врнјеме и она сама има својих врло важних погрјешака. Најглавнија и тако рећи катштална погрјешка састоји се у томе, што она настоји, да споји два сасвим протуположна, непомирљива начела: с једне стране — да се очува у иредавању вјеронауке оно унутрашње јединство, којим су заиста везани међусобно посебнн предмети вјоронауке, и у то исто вријеме — с друге стране — да сачува тима предметима сасвим самосталан, изолиран положај у одношају једнога према другом; очевидно је, да та система, на тај начин. у суштини својој покушава да изврши са свим немогуће дјело. Од двају захтјева, која г. Ширски ставља у теорији за основ своје системе у праксн се очевидно може задржати је-

дан ма који, и не можемо да не опазимо да се сам г. Ширски у свом програму вјеронауке, у коме је мислио преставити практичку иримјену захтјева своје снстеме, у ствари придржава само једне и то пош.љедне, а то с тога, што се код таквог разређења цијелог садржаја вјеронауке на посебне лекције, међу посебним предметима вјеронауке придржава само један сиољашњи паралелизам , али се ни мало не чува неко унутрашње јединсшво, нека жива, унутрашња свеза. А без те свезе, остајући без ме^усобне потпоре, поједини предмети вјеронауке, очевидно, не могу довести ученике, да потпуно, живо, усвоје религију. Истина, г. Ширски држи, да ће се раздијељеним, изолираним учењем вјеронаучних предмета њихова унутрашња међусобна свеза сама од себе установити, ако се у предавању постави један од предмета на пр. Катихизис „за главу и средиште других предмета, ако буде дакле главним предметом, на коме ће се задржавати пажња ученика". Но пита се, како се тај услов може заиста испунити? Како да се поставн један ма који предмет главним, кад по захтјевима саме системе г. Ширскога, морају сви предмети вјеронауке заувимати самосталан положај, а то значи — да морају сви бити главни? Како је могуће код обуке заустављати нажњу ученика „поглавито на једном ма ком предмету", кад се сви предмети имају прелазити посебно, посебним лекцијама ? А не може се то ни тако узети, да вјероучитељ на пр. код лекција, одре^ених за изучавање молитава, обраћа иажњу ученика на Катихизис, — такве лекције не би биле лекције за „молитве", већ лекције из „Катихизнса". — Истичући потребу, да се посебни предмети вјеронауке предају у међусобној свези ? сам г,