Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 503

тију да је прегледам?" Ђурђе: „Окани се господару манитога Влаха, он у бурунтију не смије нп гледати, него је 1нто но ријеч закопао у три јаме пак над њом дише!" — „Ха. Ха. Ха! Право има Попадић, нек је баш и т гука, вјера ]е ће му и требати" одговори кајмекам. — Послије тога за кратко вријеме исти кајмекам срећом промијени се, а затим још већом срећом султан повлади да се по Восни цркве поди;:атн смију; те на овај је начин саничка црква подигнута и остала. Јуна 1873. ову је цркву посветио св. ап. Петру и Павлу : Митрополит Д. Восански покојни Пајсије, али је њу брзо постигла жалостна судбина, јер су је 1876. г. Мухамедовци као и око ње српске домове опљачкали и ватром спалили. Ондашљи православни Срби, који су се исте године разбјегли били, у своме повратку покрију је и поправе, и подигну звоник (дрвен) са врло- јасним звоном од 247 кила, на коме су речени апостоли насликани и са ћирилицом натпис овај: „Звопо за српско-правослакну цркву храм св. Апостола Петра и Павла у селу Саници".

Године 1886. ТВ егово Величанство цар и краљ Франц Јосиф I. благоизвољео је придарити у ову страдалницу цркву богате дарове, који је веома красе. Са поменутим Радом и Ђур^ом, био је сурадник ове цркве од почетка пок. Петар Ожеговнћ парох, коју је под тешким околностима ревно до пошљедњег часа и то до 29./10 1887 служио. У овој је цркви св. Антиминс врло лпјеп и правилна нацрта, али без светих моштију и архијерејског потписа (и премда га је приликом освештења цркве именоване године архијереј пок. Пајсије прегледао). На њему је како већ иде на средини нацртано полагане Христово у гроб, и т. д. а испод тога Храм Васкресенија Христова. Саничка црква дуга је (с олтарем) 23, широка 15, а висока 4у 4 аршина. Из протопресвптерског уред. У Кључу 30. јуна 1890. Хаџи Миле А. Попадић, парох и надзиратељ.

Опис цркве Рамићке. (У кључком протопрезвитерату).

Ова црквица постоји у селу Рамићу, парохији Спме Карлаша свештеника, западно од Кључа 1 сат; а саграћена је од дрвеног материјала год. 1859 и то на овај начин: У Рамићу живио је тада покојии Симо Бјелић, кућом згодан али више срцем и душом побожан. Он зажели штогод црквице саградити, да се одужи својој христјанској жељи, и ово му по^е за руком. Он почне у близнни куће сам собом правити цркву иа име школе, па кад је свршио околнцу, онда га још

више христјанска љубав заплијени те и унутрицу изради као: часну трапезу, иконостас и кубе; те ова назови школа како споља тако н изнутра добије прави облик цркве. — Један пут кад је владика путовао кроз Кључ, на молбу Симе Бјелића сврати се у исту црквицу, те у њој воднцу освети и благослови да се у њој може свршавати св. литургија. Овај владика (епискои) био је Впсарион, који је у народу оставио спомен