Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 12

В.-Х. источник

Стр. 549

род српски и нј еру православну, те смо и ми до сада — хвала Богу! остали вјерни св. матери цркви, а таки треба да будемо сада и свагда. . . . А, Ти Творче и Боже! који гледапх побожии Твој српски народ: дај нам

Одговор па питањо „Треба ли при исповиједи очитати одијељене све шмитве свакој особи, или само неке ?" Овоме је шггкп.у свакако могло повода дати то, што се код нас обично у једноме дану, а прије литургије,нагомила толико исиовиједника, да, кад би се одијељено свакој особи читале све молитве у Требнику, једва би један свештеиик половину придошлих нсповиједити могао. Такав случај лахко се може придесити свакоме свештенику, а и брат, који је питање донио, доживио је то, по свој прилнци, у парохији својој. У таквој алтернативи, помоћи ћемо брату савјетима и праксом, коју смо нашли у руској пргсвн. <1, 0. Хоипдцкји (свештеннк, професор истор. филолошког института и магистер богословије) вели, „да је при исповиједи — по учењу наше св. цркве — пеобходно нужно, са стране онога који се каје, искрено исповиједање, а са стране свештеника, читање извјесних разријешителних молитава: „Гошоди Коже спдсж Г а рдкокх ткои^х. . . ." и „Господа и Логх нашх И. X. елдгодлтио и ш^д^отллш своегш челок"кко= Л 1 ог >Г а , . . ." (Догматич. Вогосл. пр. МакарЈа, Филарета и др.). — Али за то ипак треба сваки свештеник да испуни све обреде и установе, које су у Требнику при свршавању псповиједи назначене и прописане. — На по се ваља то прије евега

здравља и дуга живота, среће п напретка, да Те хвалимо и славимо № н кпгк и до к'кка! Амии. Говорио у Фочи: Марко С. Поповић, учптељ и ђакон.

из пастирске праксе. казати за оне молитве; „Иожс Опасители) напгА, . . ." и „Господн Iнгбсе Христе, Окше Еогд жикдпџ . . .". Премда молтве те и не односе се управо к „суш^еству" тајне покајања, према чему, међу другим, сама „Новал скрижалк" вели, да се оне читају вјернима у оиоме случају кад они то „затраже" (Нов. скрижалк ч. IV. гл. XXX VII), али по карактеру своме, а навластпто по утвр^еном обичају црквеном, те су молитве у нас тако тијесно свезане „с посљедовањем тајне покајања", да их свештеник може изоставити само онда, кад је крајње приморан н. пр. при исповттједи болнога и т. д. -— Напротив, не смије нн један свештеник исповиједати здраве, особпто при спремању к причестп, а да пе очита све молитве. Исто тако дужни су свештеииф! пазити и на друге установе, које су при томе чину у Требнику прописане. — Па ипак, ако кога нужђа или оишта ппшреба иринуди , да скрати чпнопосљедовање исповиједи у Требнику, нека то учинн врло опрезно, да не би удаљењем од црквеиога чина произвео саблазан у народу и нарушио благочиније црквено ? које саставља основ свакога чина и молитвословља у цркви Христијанској"'). У дјелу иротојереја Константгта Николског има ово забиљежзно : „Чин св. Ј ) Црактическое руководство дла свлиЈ .еннос' при совершен. св. таинств-ћ. Отд. Ш. § 12. стр" 124—125).