Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 12

Б-.Х. ИСТОЧНИК

Стр. 551

јавноет изнио и стање црквено у сасвим црној боји нредставио, јер, сваки, који је год ма и један пут у Србији живио, потврдиће, да наше стање није онаково, као што писац вели, јер код нас постоји црквени закон, који је одредио и регулисао власт и права како архнјереја, тако и свештенства, да се они никада сукобити не могу. Сјем тога, ми још имамо и четири архије реја са својим духовнпм судовима, који довољан надзор, над својим подручним свештенством воде. Даље, невјерно су представљени изрази писца и о нашем свештенству, када вели: да ]е кроз редове његове почео да буја коров и да у овом корову свегитепство још саава мртвим сном немара и равнодушности према светињи службе своје " и т. д. Ово се може назвати не само неистинитим изношењем, већ је то управо прави атентат на српско свештенство бачен, који се јавном осудом осудити треба. За доказ ових навода прелистајмо часком четверо-годишњи орган евештеничког удружења „ Весник Сриске Цркве а чије ступце и данас једино пуни наше свештенство; завиримо у записнике наших свештенпчких скупштина и размотримо питања, која су на њој расирављана; разгледајмо и друге књижевне радове знатног броја нашег свештенства по осталим часописима и листовима. Чујмо његове ораторске бесједе и проповиједи, које оно говори не само у цркви, већ и у разним приликама; па онда узмимо све то у праведну и безпристрасну оцјену и пресудимо: да ли писац, или ми истину говоримо, и да ли наше свештенство доиста мртвијем сном сиава, или се пак — погветило правоме позиву своме ?!! Даље, писац још неистину износи када смјело наводи: Ћ да св. вјера у парпду проиада и да се безаштитно стадо поводи за лажним учитељима и плаЈаеним епекулантима, а свештенство са архијерејима да је обратило сву своју пажњу на то: ко ће бити изабран за чланове великог духовног суда и т. д. И овдје је неистина изнешена, јер св. вјера у српском народу чврсто отоји, да је нико нијеустању поколебати. Лажних пак учитеља и плаћених спекулината нема баш ни једнога, Јер таквих, и када би их било, ништа не би могли ни урадити. — Најзад, зар је то нешто зазорно, што се свештенство наше на основу закона скупља у своје окружне и партијске зборове и на њима се савјетује о из-

бору чланова за свој велики духовни суд ? ! И зар ушљед тога, што страда св. вера ?!! Боже сачувај. Ио највећу је неистину писац на јавност изнио, када је говорио о нашем свештеничком удружењу и пошљедњој скупштини. Сам писац у почетку признаје, да су на тој скупштини расирављана важна иитања из свештеничке службе (а доцније каже, да главни одбор ништа није радио), али су вели сва та питања препирана у „у журби а ц „недовољно а ! Дојиста су, сва наша свештеничка питања на скупштинама расправљана у г ?курби а , јер гдје се искупе око 300 свештенпка, и гдје се хоће питање довољно и свестрано да објасни, свачије мишљење дочује, — ту се боме и не може шаиутују^и, ово површити, већ гласно, а вбог тога се и у,журба и производи. Иначе, по мишљењу пишчевом, ваљало је само на изнешено питање рећи амин , па мирна Крајина, и онда не би било никакве журбе; али би онда постало питање: како би се тај предмет расправио ?! Односно пак Ћ недовољности а и сами признајемо, да је требало за расправљање ових важних питања провести на скупштини дуже вријеме; али кад се узме у обзир, да јесвештенство код свог иначе слабог материјалног стања дошло на скупштину о своме трошку, — може се рећи: да је 0:10 довољно и времена и материјалних средстава жртвовало за своју св. службу, које му све само на дику и понос служити може. Писац још неистину износи, када каже, да је и свјетовна власт, а особито г. Милутин Гарашанин утицао на тслове свегитеничке! Кад се јасно зна, и у обзир узме, да је свештенство наше доста самостално у свима својим радовима, и да се оно ни у најкритичнијем стању и тешким положајима није могло повести за свјетовном влагаћу, — само се по себи разумије, да }е писац и овдје сушту неистпну и клевету на свештенство изнио. У опште, цио је чланак невјерно нсписан п по свој прилици пз неког личног нерасположења, противу овамошњег свештенства наперен, што писцу никако на ча.ст служити не може, и када би на сваку тачку његову одговора давали, овај би наш чланчић изашао пет пута већи од самог пишчевог. С тога се ми у даље објашнење нећемо упуштати, већ ћемо само навести, да писац не познаје стање у нашој цркви и да