Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 552

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

лично на скупштнни нашој није био, а када је тако, онда како може нисати о ономе, о чему није добро обавијештен 1 ). У потврду тога износпмо, да писац није вјерно изнио ни имена свих чланова главног одбора. јер јо двојицу изоставио, и то: Димитрија Илића и Јована Илића ! ! Хтедо смо да завршимо, но неможемо пропустпти, а да не одговорпмо и још на једну клевету; да одговоримо на неправедне нападе, које је ппсац и на бивши главни и уређивачки одбор бацио! Писац гријеши, када каже, да је овај одбор биран ^једнострано и без сгтразума и , зато су, вели, „послови удружења за ову годину ишли доста и всома р1)аво! а И ово не стоји. И прошло-годпшњи одбор изабран је био из лица *) Чланагс „Црквене прилике у Србији и четврта редовна свештеничка скунштина", наппсао је евештеник, који добро познаје тамошње прилике; он уједно заузима важио мјесто у служби јерархије. Он је и члан свештеничког удружења, п свакој свештеничкој скушптини редовно нрисустиује. Иоред тога доста ради и на књижевном црквено-просвјетном пол.у. ЈВегових радова има много у листу „Вјесника Сриске Цркве" и иначе по другим листовима. Уредн.

свих политичких странака (!!) У њега су ушли свештеннцп од реда и рада. Они су на удружењу радили, колико су знали, могли и умјели. Нзихов је рад предат јавности преко друштвеног органа, из кога се свако може увјерити о истинитости ових навода. Није паметно, нити пак исто безузрочно нападати овамошње свештенство, а особито његово удружење, које може користити не само свештенству и народу Краљевине Србије, већ и свој источној и западној цркви, јер оно може радити на уједињену поцијепаног Хришћапства, а због тога и непзмјерне корисги свима донијетп. Но о томе другом приликом проговорићемо коју ријеч више, а сада завршујемо овај мали, но у доброј намјери наппсати чланчић са жељом, да у будуће нигда и никог безузрочно не нападамо, но само да свагда истпну говоримо. Зајечар , 14. новембра 1893. г. Милан С. Пантелијћ, свештеник зајечарски.

Да лп изврћем и подмећем? (Одговор госп. Ст. Р. Делићу).

Добротом уредпиштва добих неки дан све овогодишње свеске „Б. X. Источника" па разгледајући по њима нађох, да је г. Ст. Р. Де.лић у свом чланчићу о народном обичају „Спасовиии" опако баш „љуто" запео за мене, као што је п прољетос у свом чланчићу „о иотопу" (Б. В. број 3.) бпо запео и о „Српску Матицу", која у својој „надри-ученој главп бунца", п ту ме баш ваљано испрескакао, што сам у свом писму уреднику Б. Виле (број 10) усудио се рећи, е баш није све добро , што Је наш српски народ створио, и да ми не смијемо да подр>жава.мо п подстичемо у нашем народу оно шшо није добро, већ да смо шта више позвани, да то тријебимо из народа. На ово нашао се опучен г. Делић, пребацујући ми у 7. и 8. свесци „Б. X. Источника", да му ја 7 гођмеИем нешто што он није рекао и изврИем смнсао његова чланка, јер да он „ме иодржава, нпти шдстиче , да народ вЈ - ерује у све оно, што је до сада вјеровао". а „нити је он то ппсао, а још мање гдје у свом жнвоту рекао, или тога мишљења бао". Но „прије него коју замрчнм" у обрану своју, упозорујем г. Делпћа, да није никако ли-

ј - епо било од њега, а могло би можда и шкодпти у напредак његовом књижевничком гласу, што се џилитнуо на мене оиако мало пза тараба. 1Бегов је чланчић „о иотопу" штампан у „Босан. Вили", а и моја ј 'е примједба на тај чланчпћ штампана у истом листу, еле резон је изискивао, да се не кријс у „Спасовинп" по „1Ј. X. Источнику", већ да ми одговори такође у „Б. Вили", ј - ер да не добих, као што рекох, некн дан „Б. X. Источник". ја не би био ип знао, како ме немило испраши г. Делић. Свпј'ст јс чудан, па бп по ономе „чуданје адет у Боснп, чудни су момци Босаецн" могао помпслити, е баш ти тај наш Херцег-Босанац из Чајпича сатјера у тикву тог неког Србина попа пз Паке у просвеИеној Славонији, па нитн смије да ромори, нитп да говорп, а не бп питао, да ли таЈ - попо држи „Б. X. Псточник" из кога би могао сазнатн, како му се по њему кројп капа ради онога, што згргуеши у „Б. Вили". Је ли господпне, и ви би се на то мрва ражљутили, да вдс ко год онако иза лсђа мало нрошвићка, како то ви мене хтједосте? Но ја вам то не замијерам, можда је то ваш т. ј. г. Делића из Чајнича —„адет".