Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. ббЗ

А сад дедер да видимо, како ее тај несретник из Паке усудио да прочита у „потопу" Дедићеву „који зна шта пшпе", оно чега тамо нема. па онако кукавички „ шдмеИе и изврИс а . Госп. Делпћ вели ми и поручује у „Спасовини" да још једноч прочптам увод у љегов чланчић „о потопу", па да ћу се баш о противном увјерити, јер да моје замјераље нема основе. Но ја не само да сам прочптао поново тај увод и не само да се нијесам разувјерио, већ ћу бити толико услужан, па исписати она мјеста из увода, којпма еам замјерио у својој примједби, какс би се могли и поштовани читаоци „Б. X. Иеточника" разувјерити о истинитости ријечи гоеп Делића, да ја подмеИем и изврОем. Он написа у том уводу од рпјечи до ријечи ово: „У тој муци п невољи" (што народ држн сваког за без божника и да је нове вјере, који не вјерује у оно, у што народ вјерује) „у тој ограми и белају, шта би човјек знао друго, нсго тврдити гита и они , јер стара ]е: „У какву си колу, онако п играј !" а особито, ако си рад у народу и с народом живјетп у љубави, а оно му поштуј његове светиње и уувај — нс дирај у њих и ако су „празновјерице" и „гатке". Поштуј му пх с тога, јер тим ћеш лакше доћи до народног блага; иоштуј му их, јер њега — народ шштујеш и љубиш. А да сам ја у својој прпмједби нишанио баш на те „ празновјерицс " и „гата/гс", које су по мишљењу г. Делића такође „ народне светиње а , које треба да љубпмо и попггујемо, јер да тпме показујемо да љубимо и поштујемо и сам народ, најјасније потврђује баш сама та примједба, која овако гласп: „И ако се слажем с њиме (Делићем) што је прекорио нашу „Матнцу" ради немара , који је до сада показала у погледу купљења народннјех умотворина, те нам их други нзпред иоса грабе и ките се нашнјем перјем, ппак се не могу да сложим у томе, да треба наш народ подржаваши , а можда још и подстицати, да вјн.рује у све оно, у што је до сада вјеровао. Онај, који држи да је све добро , што је наш народ српскп створио, па још то и подржава у народу, тај нехотице кочи точак народног напредовања. Да, дужност је сваког Србипа, а посебно свештеника и учитеља, да одржава у народу наше лијепе народне обичаје и умотворине, које одржавају у њему будну народносну свијест п који га покрећу да се вине за добријем, лијепијем и

узвишенијем, али је и дужност, по мом најдубљем увјерењу, сваког образованог Србина, да одлучно сузбија и искорјењава све оне заблуде и предрасуде, којијех има тушта у нашем народу и које га одбијају, а на штету његову, да се корнсти и послужи резултатпма науЕге, у овој тешкој борби за одржање. Народне предрасуде треба купнти, да им се не заметне траг, јер могу послужити човјеку научнику као неоцијењена грађа за његов научнички рад, али треба одвикавати и разувјеравати народ од тога. да још и сад трају она златна времена, кад је бајање водс и гашење угжва скидало са људи чине, уроке и лијечило све болести а . Нека ми покаже г. Делић ма једну рпјеч у тој прнмједби, којом сам му нешто подметнуо нли којом сам изврнуо смпсао његова чланка „о потопу!" Та ја сам само јасно изнио оно, што је он наппсао у мало увијенијој формп, истина полазећп са другог становишта и побијајућн његове назоре о народном благу. Он велн, е му зампјерам, да он шдржава н подстиче да народ вјерује у оно, у што је до сада вјеровао, но да то не стоји и да он то није рекао, већ да сам му ја то подметнуо. А ја опет велим да тај његов навод не стоји, јер ко год прочпта пажљиво горе цитовани пасус нз увода „о потопу", тај мора призпати да госп. Делић заиста индирсктно шдржава и шдстиче народ у шоме , и да га у томе његовом послу не може ннкако оправдати онај његов павод, е он долази на тај начнн лакше до народпог блага. Кад мени неко нешта прпча, п ја се с њиме у томе слажем, чак му и штврђујем да је тако како рече , ма да сам увјерен да није тако, зар то не значи шдржавати кога у блудњи? Мени је врло добро познато, како наш народ нерадо прича, опоме ко није баш његов, приче, гаткс, вјеровања п пјесме, и да он много полаже на онога, коме се одлучи да то учпни, па кад онда такав човјек, којп је стекао у народу повјерења и кога народ поштује, показује пред народом, да и оп као бајаги вјерује и суди о нечему, како о том нстом суди н вјерује сам народ, зар оп пе даје, поступајући тако, угледом својнм то.м нсчем већу важност п зар да он тиме не 77 одстиче народ, да том нечем и на дал.е вјере поклања ? А од каквнјех је пош .Ђедица по ндш нарол; вјеровање у те „и ако празновјерице" и „гатке".