Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 2

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

браћу, као што то чннише апостолн, исповједннцн, мучепици, почевши од првомученика Стефана, па до дана данашњега; јер се и данас проповиједа слово Божје дивљим народима, који живе у тамн незнабоштва, и ироповједници се у тијем предјелима често подвргавају жестокијем мукама и смрти. Вјера је дар Вожји и није код свпју вјерних једнака. Еод једнијех Хришћана има више вјере, а то значи, више увјерења да ће се слово Божје испунити; код другијех —■ мање. Гдје је сумња, тамо нема вјере. Сам апостол Петар, док је са вјером гледао у Господа Мсуса, гдје хода по водама, дотле је н он исто тако ходио, но када посумња, „ иоче тоииши се", а Христос пруживши руку, ухвати Петра и реие му: „ Маловјерии! зашто се иосумња и ? (Мат. 14. 31.). И друге је апостоле прекорио Спаситељ за „невјеровање" њихово, док још нијесу били савршено утвр^ени у вјери, Тако, сви побожни Хришћани имају вјеру, но ннје она код свију једнако савршена, нити једнако дјелује; није код свију вјерних онакова, какова је била код онијех угодника Божјих, које ми зовемо светитељима. Силна и тврда вјера — рттједак је појав ме^у нама. Не може сваки вјерни молитвом лијечити ббне, као што то чинише апостоли и други чудотворци, чију успомену свето поштује православна црква. И код нас Срба има много праведних и побожних вјерника, којп се као Срби својим богоугодним животом удостојише Божје милости п славе светитељске, као: св. Сава, први архијепископ и просвјетитељ српски, за тим Симеон мироточиви, Арсеније и Максим, а и многи други, којима се побожни српски народ обраћа у својим молитвама и чини завјете.

Не мање је и свакн Хришћанпн дужан будити у себи вјеру молитвом, посјећавањем цркве Божје, слушањзм слова Божјега и размишљањем. Има безбројно примјера о сили молитве у разнпјем случајевима нашега живота. А главно је то, да нас вјера приближује к Богу. Благо ономе, код кога је вјера нераздружна сапутница жпвота његова. Она ублажава и испуњује радошћу срце у дане веселе, а она је и једини извор утјехе у црне дане туге и жалости. Да узмогнемо бити вјерни, нпје нам нужна висока људска мудрост, с тога, што, по ријечима св. апостола Павла: „ Бјера еагиа да не буде у мудрости људској, пего у сили Божјој " (I. Кор. 2. 5.). Вјера је велнка и непобједима снла, Прочптајте цттјелу 11 -ту главу посланпце св. апостола Павла к Јеврејима, и ви ћете се увјерити о томе. А каква је била сила вјере код првијех Хрпшћана, казује нам то црквена историја. Мало стадо вјернијех исновједника Христа, није се страшило проповиједатн и својом крвљу запечатити истинитост светог Јеванђеља међу незнабошцима, у пространом и моћном римском царству. За вјеру је радо иитао на смрт св. првомученик и архиђакон Стефан, којега камењем засуше, — св. апостол Петар па распјатнје, а св. апостол Павле подметнуо је своју главу под бритки мач. А за вјерује св. Игњатије Богоносац, епископ Антиохијски, био је бачен да га растрга и поједе у Риму дивље звјериње, а св. Поликарп, епископ Смирнски, спаљетг је на гломачи. И све прве Хришћане гонише, робише, бише, мучише за њихову вјеру у Христа и његово св. Јеван^еље. ГБихова мученичка смрт бијаше уживањем и насладом подивљале гомиле незнабошке. Окривљени због оданости